Revision 6291773 of "Корисник:Обрадовић Горан/Први светски рат" on srwiki

{{Рат
|рат= <span style="font-size: medium;">Први светски рат
|део=
|део=
|слика=[[Слика:WW1 TitlePicture For Wikipedia Article.jpg|300п]]
|о слици=<small>'''У смеру казаљке на сату''': [[рововски рат|ровови]] на Западном фронту, [[УК|британски]] тенк [[Марк I (тенк)|Марк I]] прелази ров, потапање [[бојни брод|бојног брода]] [[ХМС Ирезистибл]] у [[Битка код Дарданела|бици код Дарданела]], [[митраљез Викерс]] и посада са [[гас маска]]ма и [[двокрилац]] [[Сопвит Кејмел]]''</small>
|време= [[1914]]. &ndash; [[1918]].
|место= [[Европа]], [[Африка]], [[Пацифик]], [[Атлантик]], [[Индијски океан]], [[Блиски исток]]
|узрок= [[Узроци Првог светског рата|Види]]
|територија= 
|резултат= Победа сила [[Антанта|Антанте]]
|страна1='''[[Антанта]]''': <br>[[Слика:Flaf of Serbia (1882-1918).png|20п]] [[Краљевина Србија]]<br>{{застава|Француска}}<br>[[Слика:Flag of Italy (1861-1946).svg|20п]] [[Италија]]<br>[[Слика:Russian Empire 1914 17.svg|20п]] [[Русија|Руско царство]]<br>{{зас|Уједињено Краљевство}} [[Велика Британија|Британско царство]]<br>[[Слика:US flag 48 stars.svg|20п]] [[САД]]<br> [[Антанта|''остали'']]
|страна2= '''[[Централне силе]]''':<br>[[Слика:Flag_of_Austria-Hungary_1869-1918.svg|20п]] [[Аустро-Угарска]]<br>[[Слика:Flag of Bulgaria (1878-1944).svg|20п]] [[Бугарска]]<br>[[Слика:Flag of the German Empire.svg|20п]] [[Немачка|Немачко царство]]<br>[[Слика:Ottoman Flag.svg|20п]] [[Османско царство]]
|заповедник1=
|заповедник2=
|јачина1=
|јачина2=
|губици1=5,711 милиона војних,<br/>3,667 милиона цивилних<br/>([[Жртве у Првом светском рату|цео списак]])
|губици2=4,038 милиона војних,<br/>5,193 милиона цивилних<br/>([[Жртве у Првом светском рату|цео списак]])
}}
{{Западни фронт (Први светски рат)}}
{{Источни фронт (Први светски рат)}}
'''Први светски рат''' је био оружани сукоб између два савеза држава (Антанта и Централне силе) који се одвијао на више континената од [[1914]]. до [[1918]]. Последица рата је било више од 40 милиона жртава, укључујући приближно 20 милиона мртвих војника и цивила<ref>{{cite web|url=http://www.firstworldwar.com/features/casualties.htm|title=Military Casualties of World War One}}</ref>, и значајна разарања држава и економија, те се сматра првим ратом глобалних, светских, размера. Отуда је прво називан Велики рат. Око 60 милиона европских војника је било мобилисано од 1914. до 1918.<ref>[http://www.jimmyatkinson.com/papers/versaillestreaty.html The Treaty of Versailles and its Consequences]</ref> 

Први светски рат су водила два велика савеза. [[Антанта|Силе Антанте]] су на почетку чиниле [[Уједињено Краљевство]], [[Руска Империја|Русија]] и [[Француска]] и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле [[Италија|Краљевина Италија]], која се придружила априла [[1915]], и [[Сједињене Америчке Државе]], које су у рат ступиле априла [[1917]]. [[Централне силе]] су чиниле [[Немачко царство|Немачка]] и Аустро-Угарска. [[Отоманско царство]] се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и [[Бугарска|Краљевина Бугарска]]. До завршетка рата, од европских земаља само су [[Холандија]], [[Швајцарска]], [[Шпанија]] и [[Скандинавија|скандинавске]] државе остале званично неутралне, иако су многе пружале финансијску и материјалну помоћ једној страни у рату.

Непосредни повод за рат је био [[Сарајевски атентат|атентат]] на наследника [[Аустро-Угарска|аустро-угарског]] престола, надвојводу [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]] у [[Сарајево|Сарајеву]] [[28. јун]]а [[1914]], кога је убио [[Гаврило Принцип]], Србин из [[Босна и Херцеговина|Босне]], која је тада била део Аустро-Угарске. Напад Аустро-Угарске на [[Краљевина Србија|Србију]] активирао је низ савезништава који су покренули ланчану реакцију објава рата. За месец дана, већи део  Европе је био у стању рата.

Рат се водио на неколико фронтова који су нашироко окруживали Европу. [[Западни фронт (Први светски рат)|Западни фронт]] се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала [[ничија земља]]. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 -{km}-. На [[Источни фронт (Први светски рат)|Источном фронту]], велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. На [[Балкански фронт|Балканском]], [[Блискоисточни фронт|Блискоисточном]] и [[Италијански фронт|Италијанском фронту]] су такође вођене жестоке борбе, а непријатељства су се одвијала и на мору и, по при пут, у ваздуху.

Рат је окончан потписивањем наколико мировних споразума, од којих је најважнији [[Версајски мир]] [[28. јун]]а [[1919]], иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком [[11. новембар|11. новембра]] [[1918]]. Најуочљивија последица рата је била нова територијална подела Европе. Све чланице Централних сила изгубиле су територије, а створене су нове државе. Немачко царство је изгубило своје [[Немачко колонијално царство|колоније]], проглашено је одговорном за рат и принуђено да плаћа велику одштету. Аустро-Угарска и Отоманско царство су била распуштена. Од територија које је заузимала Аустро-Угарска створене су [[Аустрија]], [[Мађарска]], [[Чехословачка]] и [[Краљевина СХС]]. Отоманско царство је укинуто, територије Царства ван [[Анадолија|Анадолије]] су биле додељена као протекторати силама Антанте, док је језгро Отоманског царства реорганизован у [[Турска|Републику Турску]]. Руска Империја, која је изашла из рата након [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]], је изгубило велики део своје западне границе, а на тим територијама створене су нове државе: [[Финска]], [[Естонија]], [[Летонија]], [[Литванија]] и [[Пољска]]. Након рата основано је [[Друштво народа]] као међународна организација посвећена избегавању будућих ратова решавањем спорова између држава дипломатским путем. Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након [[Наполеонови ратови|Наполеонових ратова]] и био је важан фактор избијању [[Други светски рат|Другог светског рата]].

== Узроци ==
{{главни чланак|Узроци Првог светског рата}}
[[Слика:WWIchartX sr.svg|мини|Графички приказ стања међународних односа у Европи пред Први светски рат. Италија је ступила у Тројну антанту априла 1915.]]
[[Гаврило Принцип]], босански Србин и [[студент]] је [[28. јун]]а [[1914]]. године у [[сарајево|Сарајеву]] пуцао на аустроугарског [[престолонаследник]]а [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]] и убио га. Принцип је био члан [[млада Босна|Младе Босне]], групе чији су циљеви укључивали [[уједињење]] [[Јужни Словени|Јужних Словена]] и независност од [[Аустро-Угарска|Аустро-Угарске]]. Овај [[атентат]] је био један од догађаја који су се муњевито одигравали у јулу те године, узрокујућу [[криза|кризу]], а потом и Први светски рат.<ref>{{cite web|url=http://www.firstworldwar.com/source/harrachmemoir.htm|title=''First World War.com'' Primary Documents: Archduke Franz Ferdinand's Assassination, 28 June 1914|date=03. 11. 2002.|accessdate=17. 02. 2008.}}</ref> Аустро-Угарска је дала [[ултиматум]] [[Србија|Србији]] да покрене акцију како би [[казна|казнила]] све одговорне, али када је процењено да Србија није адекватно одговорила, објавила је [[рат]]. 

Највеће европске силе нашле су се у рату за само неколико недеља због преклапајућих споразума о заједничкој одбрани и сложене природе међународних савеза. 

:''Види још: [[Црна рука]]''

=== Трка у норужању===
:''Види још: [[Дреднот]]''
Поморска трка између Британије и Немачке се интензивирала 1906, поринућем брода [[ХМС Дреднот]], револуционарног пловила чија је величина и сила учинила претходне бојне бродове застарелим. Британија је такође одржавала велико вођство у другим морнаричким областима, посебно над Немачком и Италијом. [[Пол Кенеди]] је истакао да су обе земље веровале у тезу [[Алфреда Тајера Мејхана]] ({{јез-ен|Alfred Thayer Mahan}}) о ''управљању морем'', као виталним за статус државе; искуство са ''[[guerre de course]]''<ref>Уништавање непријатељевог ратног материјала на отвореном мору, уместо напада на самог непријатеља, или организовања блокаде.</ref> је показало да Мејхан није био у праву.

[[Дејвид Стивенсон (историчар Првог светског рата)|Дејвид Стивенсон]] је описао трку у наоружању као ''самопојачавајући циклус подизања војне спремности''<ref>Stevenson, D., Armaments and the Coming of War: Europe, 1904-1914, 1996 (Oxford University Press)</ref>. Дејвид Херман је бродоградитељско ривалство видео као део општег стремљења ка рату<ref>Herrmann, David G. The Arming of Europe and the Making of the First World War(1996)</ref>. Међутим, ревизиониста [[Најал Фергусон]], је сматрао да способност Британије да се свеукупно држи испред конкуренције није представљала фактор у вези надолазећег сукоба<ref>
{{cite book
|last=Ferguson
|first=Niall
|title=The Pity of War
|year=1999
|publisher=Basic Books
|location=
|id=ISBN 046505711X
|chapter=
|pages=563
}}</ref>.

Трошкови трке у наоружању су се осетили и у Британији и у Немачкој. Укупни трошкови за наоружање шест великих сила (Британија, Немачка, Француска, Русија, Аустроугарска и Италија) су се повећали за 50% између 1908. и 1913.<ref>
{{cite book
|last=Fromkin
|first=David
|title=Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914?
|year=2004 |publisher=Alfred A. Knopf
|location=New York |id=ISBN 0-375-72575-X
|chapter=Chapter 15: Europe Goes to the Brink
|pages=94
}}</ref>

=== Планови, неповерење и мобилизација ===
[[Слика:Map Europe alliances 1914 sr.svg|thumb|Војни савези у Европи пред Први светски рат|250px]]
Блиска теорија прихваћена од стране бројних историчара сматра да су мобилизациони планови Немачке, Француске и Русије аутоматски ескалирали конфликт. [[Фриц Фишер]] нагласак ставља на урођену агресивну природу Шлифеновог плана који је предвиђао вођење рата на два фронта. Борба на два фронта значила је да Немачка мора брзо да елиминише једног противника пре него што се обрачуна са другим. План је предвиђао изненадни снажан заобилазни маневар кроз Белгију како би се Француска поразила пре него што спроведе мобилизацију. После напада на Француску, немачка армија би железницом била пребачена на исток где би уништила руску армију којој је требало знатно више времена да се у потпуности мобилизује.<ref>Fischer, Fritz. ''Griff nach der Weltmacht: Die Kriegzielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914-1918'' (published in English as ''Germany's Aims in the First World War'')</ref>

Француски план -{XVII}- је предвиђао брз продор у [[Рурска област|Рурску област]], која је представљала срце немачке идустрије, што је у теорији требало да онеспособи Немачку за даље вођење рата.

Руски план -{XIX}- предвиђао је мобилизацију руских снага на граници са Аустро-Угарском и Немачком.

Сва три плана ослањала су се на брзину као на један од одлучујућих фактора за победу. Припремљени су прецизни временски распореди; једном кад би мобилизација започела, било би је веома тешко зауставити. Дипломатска одуговлачења и лоша комуникација само су додатно погоршале овај проблем.

Такође, планови Француске, Немачке и Русије су били наклоњени офанзивним дејствима што је било у очигледној супротности са значајним развојем ватрене моћи и одбрамбених положаја.<ref>Snyder, Jack. ''Ideology of the Offensive''. Ithaca: Cornell University Press, 1984; Dupuy, Trevor N., Colonel, USA (rtd). ''Numbers Predictions, and War''. Philadelphia: Bobbs-Merrill, 1979.</ref><ref>{{cite web|url=http://www.firstworldwar.com/maps/warplans.htm|title=''First World War.com'' A map of the French and German war plans}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.firstworldwar.com/features/plans.htm|title=''First World War.com'' French and German war plans}}</ref>

=== Милитаризам и аутократија ===
[[Слика:WWI.png|мини|десно|300п|Мапа са учесници у Првом светском рату: {{легенда|green|[[Антанта]]}}{{легенда|orange|[[Централне силе]]}}{{легенда|gray|Неутралне земље}}]]
Амерички председник [[Вудро Вилсон]] је био један од заступника теорије да је главни узрочник Првог светског рата био [[милитаризам]].<ref> [[30 October]] [[1918]] in [[Herbert Hoover]], ''Ordeal of Woodrow Wilson'' p. 47 </ref> Друга становишта узроке за избијање рата лоцирају у превеликој моћи аристократије и војне елите у земљама као што су Немачка, Русија и Аустро-угарска. Према њима, рат је био последица њихове тежње ка војној моћи и гађења према демократији. Ова становишта су нарочито дошла до изражаја у анти-немачкој пропаганди. Заступници ове теорије су на крају проузроковали абдикацију владара као што је кајзер Вилхелм II и пропаст аристрократије и милитаризма уопште. Ова платформа обезбедила је делимично оправдање за улазак САД у рат након капитулације Руског царства 1917.

Силе савезнице, Велика Британија и Француска, обе демократије, сукобиле су се са Централним силама које су чиниле Немачка, Аустро-угарска и Отоманско царство. Русија, једна од савезничких сила, била је царство све до 1917. али се противила подчињавању словенских народа од стране Аустро-угарске. Имајући у виду овакву позадину, схватање рата као сукоба демократије са једне стране и диктатуре са друге, првобитно је имало одређен легитимитет али је са наставком конфликта изгубило на кредибилитету.  

Вилсон се надао да ће [[Лига народа]] и опште разоружање обезбедити трајни мит. Позивајући се на [[Х. Ф. Велс]]а, он је описао први светски рат као "рат који ће окончати све ратове". У том циљу био је спреман да стане на страну Француске и Британије упркос њиховом сопственом милитаризму. 

Фриц Фишер је највећи део кривице свалио на немачку аристократију.<ref>Southgate Troy, [http://www.rosenoire.org/articles/hist9.php "The Fischer Controversy"]</ref> Тврдио је да су немачке вође сматрале да губе моћ и да њихово време пролази. Немачка Социјал-демократска партија је већ победила на неколико избора и са значајним бирачким телом, постала је једна од најбројнијих политичких партија у Немачкој. Иако су изабране институције имале релативно малу моћ у односу на Кајзера, постојало је страховање да је некакав облик политичке револуције неизбежан. Русија је била усред велике војне реформе која је требало да буде готова у 1916-17. Рат би ујединио Немачку и довео до пораза Русије пре него што ова реформа буде спроведена. У својим каснијим радовима Фишер је отишао корак даље тврдећи<ref>{{cite book |author=Fritz Fischer |title=War of Illusions: German Policies From 1911 to 1914 |publisher=Chatto & Windus |year=1975 |page=470 |isbn=0701119721 |quote=There is no doubt that the war which the German politicians started in July 1914 was not a preventive war fought out of fear and despair. It was an attempt to defeat the enemy powers before they became too strong, and to realise Germany’s political ambitions which may be summed up as German hegemony over Europe.}}</ref> да је Немачка планирала почетак рата још 1912.

Самјуел Р. Вилијамсон је нагласио улогу Аустро-угарске монархије која се надала ограниченом рату против Србије и сматрала је да ће, уз снажну подршку Немачке успети да сузбије Руске амцбиције на Балкану. Међутим, растући српски национализам и снажна подршка Русије имали су за последицу распад монархије састављене од 11 различитих националности.

=== Баланс моћи ===
[[Слика:World War 1.gif|мини|лево|300п|Разгвој догађаја током Првог светског рата.]]
Један од циљева спољне политике великих сила у предратним годинама био је одржање равнотеже снага у Европи. Оваква настојања преточена су у веома компликовану мрежу тајних и јавних савеза и споразума. Нпр. после [[Француско-пруски рат|Француско-пруског рата]] (1870-71), Британији је више одговарала јака Немачка као противтежа њеном традиционалном непријатељу Француској. Након што је Немачка започела реализацију свог плана изградње снажне морнарице која је требало да парира британској краљевској ратној морнарици, ово становиште је промењено. Француска је савезника за супротстављање претњни јаке Немачке пронашла у Русији. Аустро-Угарска, угрожена јачањем Русије, потражила је савезника у Немачкој. 

У тренутку избијања првог светског рата ови споразуми су само делимично одређивали на чијој страни која држава треба да ступи у рат. Британија која није имала споразум са Франсуком и Русијом, ипак је ушла у рат на њиховој страни; Италија је касније одлучила да се придружи савезницима. Можда је најзначајнији споразум био првобитни "одбрамбени" пакт између Немачке и Аустро-Ггарске, који је Немачка [[1909]]. проширила одредбом по којој ће Немачка пружити помоћ Аустро-Угарској чак и ако она отпочне рат. <ref>{{cite book |last=Fromkin |first=David | title=Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914? |year=2004 |publisher=Alfred A. Knopf |location=New York |id=ISBN 0-375-72575-X |chapter=Chapter 45: What Did Not Happen |pages=266–267 }}</ref>

=== Економски империјализам ===

[[Владимир Илич Лењин]] сматрао је да је један од гланих узрочника рата империјализам. Лењин је овакав закључак донео ослањајући се на економске теорије [[Карл Маркс|Карла Маркса]] и енглеског економисте [[Џон А. Хобсон|Џона А. Хобсона]] који је предвидео да ће неограничена трка за проширењем тржишта довести до глобалног сукоба.
<ref>“Imperialism" (1902) [http://www.fordham.edu/halsall/mod/1902hobson.html fordham.edu website]</ref> Овај аргумент је био веома популаран у периоду непосредно пред избијање рата и значајно је допринео успону [[Комунизам|комунизма]]. Лењин је тврдио да су банкарски интереси различитих капиталистичко-империјалистичких сила довели до сукоба.<ref>{{cite web|url=http://www.marxists.org/archive/lenin/works/1916/imp-hsc/|title=1917 pamphlet "Imperialism: The Highest Stage of Capitalism"}}</ref>

=== Трговинске баријере ===
[[Кордел Хул]], амерички државни секретар у администрацији [[Френклин Рузвелт|Френклина Рузвелта]], је веровао да су [[трговинске баријере]] биле главни узрок и Првог и Другог светског рата. Он је 1944, помогао у изради [[Систем Бретон Вудс|Бретон Вудс споразума]] за смањивање трговинских баријера и елиминисање онога шта је он сматрао за узрок сукоба<ref>{{cite book|first=Cordell|last=Hull|title=The Memoirs of Cordell Hull: vol. 1|location=New York|publisher=Macmillan|year=1948|pages=81}}</ref>.

=== Етнички и политички ривалитет ===
Слабљење утицаја Аустро-угарске на [[Балкан]]у и јачање пан-славеснког покрета створили су такву политичку атмосферу у којој се сматрало да је нови рат на Балкану неизбежан. Јачање етничког национализма одвијало се паралелно са сталним растом и јачањем [[Србија|Србије]] у којој су анти-аустријска осећања била нарочито ватрена. Аустро-угарска је [[1878]]. окупирала некадашњу отоманску провинцију [[Босна и Херцеговина|Босну и Херцеговину]], у којој је живео велики број Срба. Босна је тек [[1908]]. формално анектирана од стране Аустро-угарске. Нарастање националистичких осећања такође се поклопило и са слабљењен [[Отоманска империја|Отоманске империје]]. Русија, која је подржавала пан-славенски покрет била је мотивисана етничком и религијском блискошћу али и ривалством према Аустрији које је настало још у време [[Кримски рат|Кримског рата]]. Скорашњи догађаји као што је пропали покушај склапања споразума између Русије и Аустрије као и стално настојање Русије да избије на топло море додатно су мотивисали [[Санкт Петербург]].<ref>{{cite web|url=http://web.mit.edu/mun/bosmun/RussianUpdate.pdf|title=Web reference|format=PDF}}</ref>

Поред наведених, постојало је мноштво различитих геополитичких мотива широм Европе, нпр. губитак [[Алзас]]а и [[Лорена|Лорене]] у Француско-пруском рату створио је осећање иредентистичког реваншизма у тој земљи. Француска је на крају склопила споразум са Русијом створивши Немачкој извесну могућност вођења рата на два фронта.

==Јулска криза и објава рата==
[[Слика:Kriegserklärung Erster Weltkrieg.jpg|thumb|Wilhelm's declaration of war from the German Empire in 1914 - [http://de.wikisource.org/wiki/Erkl%C3%A4rung_des_Kriegszustandes_des_Deutschen_Kaiserreiches (text)]]]

Влада Аустро-угарске искористила је убиство надвојводе [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]] као повод за решавање српског питања у чему је имала подршку Немачке. [[23. јул]]а [[1914]]. Србији је упућен ултиматум који је садржао десет захтева, од којих су неки били неприхватљиви за суверену државу. Одговор Србије на ултиматум је имао резервисан тон али је захтев под бројем шест био одбијен. Ослањајући се на подршку Русије, Србија је одбила захтев под бројем шест (иако је првобитним нацртом одговора на ултиматум овај захтев био прихваћен) и објавила је општу мобилизацију. Као одговор на то Аустро-угарска је објавила рат Србији [[28. јул]]а [[1914]]. на шта је Русија реаговала објавивши делимичну мобилизацију снага на граници са Аустријом. 31. јула руски генералштаб обавестио је цара да је делимична мобилизација логистички неизводива због чега је наређена општа мобилизација. [[Шлифенов план]], који је предвиђао брзи напад на [[Француска|Француску]] није остављао могућност за мобилизацију руских снага без напада на Немачку или Аустрију. Због тога је Немачка 1. августа објавила рат Русији, а Француској два дана касније. Током напада на Француску, немачке снаге које су наступале ка [[Париз]]у, ушле су у [[Белгија|Белгију]] и нарушиле њену неутралност због чега је [[Британска империја]] ушла у рат. Са уласком Британске империје у рат, пет од шест европских сила нашло се у највећем континенталном сукобу у Европи још од [[Наполеонови ратови|Наполеонових ратова]].
<ref>Joll, James. ''The Origins of the First World War'', 2nd ed. (Harlow, 1992), pp. 10–38</ref>

==Хронологија==
{{Посебан чланак|Хронологија Првог светског рата}}
[[Слика:Europe 1914.png|right|thumb|European military alliances in 1914; [[Central Powers]] purplish-red, [[Allies of World War I|Entente Powers]] pale green, and neutral countries yellow]]

===Почетна непријатељства===
====Неспоразум између Централних сила====
Стратегија Централних сила патила је због лоше комуникације. Немачка је обећала подршку Аустро-угарској инвазији Србије, али је ова подршка погрешно протумачена. Аустро-угарска је сматрала да ће Немачка заштити њен северни бок од Русије. Међутим, Немачка је пореметила Аустро-угарске планове због чега је она морала већину својих трупа да пошаље на фронт према Русији док Немачка не порази Француску. Овај неспоразум приморао је Аустро-угарску армију да подели своје снаге на два фронта, према Русији и према Србији. 

====Афричка кампања====
{{main|Афричко бојиште у Првом светском рату}}

Неки од првих сукоба у првом светском рату одиграли су се између британских, француских и немачкких колонијалних трупа у Африци. [[7. августа]] [[1914]]. француске и британске трупе извршиле су инвазију на немачки протекторат [[Тоголенд]]. [[10. август]]а немачке снаге у [[Намибија|Намибији]] напале су [[Јужна Африка|Јужну Африку]]; спорадичне и жестоке борбе наставиле су се све до краја рата.
[[Слика:Guetteur au poste de l'écluse 26.jpg|left|thumb|Француски ров у [[Горња Рајна|Горњој Рајни]] 1917.]]

====Српска кампања====
{{main|Српска кампања (Први светски рат)}}
Српска војска се борила против Аустријанаца у [[битка на Церу|бици на Церу]], која је почела [[12. август]]а [[1914]]. Српска војска је заузела одбрамбене положаје са јужне стране [[Сава (река)|Саве]] и [[Дрина|Дрине]]. Током наредне две недеље аустријски напади су одбијени уз тешке нанете им губитке, што је означило прву победу Антанте у рату и сломило аустријске наде о брзој победи. Последица тога је да је Аустро-Угарска морала да држи значајан број војника на фронту са Србијом, што је ослабило њене напоре против Русије.

==== Немачке снаге у Белгији и Француској ====
{{главни чланак|Западни фронт (Први светски рат)}}

Немци су на почетку имали велике успехе у [[Битка за границе|бици за границе]] ([[14. август]]&ndash;[[24. август]]). Међутим, Русија је напала у [[Источна Пруска|Источној Пруској]] што је довело до преусмерења немачких снага намењених [[Западни фронт (Први свески рат)|Западном фронту]]. Немачка је поразила Русију у серији битака групно названих [[битка код Таненберга]] ([[17. август]] &ndash; [[2. септембар]]). Међутим, ова диверзија је продубила проблеме недовољне брзине напредовања које немачки главни штаб није предвидео. Шлифенов план је оригинално подразумевао да десно крило немачке армије продре и прође западно од Париза. Међутим, капацитет и спорост коњског транспорта је успорио снабдевање немачке војске, што је на крају омогућило Французима и Британцима да зауставе немачко напредовање источно од Париза у [[Прва битка на Марни|Првој бици на Марни]] ([[5. септембар]]&ndash;[[12. септембар]]). Због тога су Централне силе остале без брзе победе, и морале су да воде рат на два фронта. Немачка војска се пробила у добру одбрамбену позицију унутар Француске, и трајно је онеспособила 230.000 британских и француских војника више него што је она изгубила. Упркос овоме, проблеми у комуникацији, и командне одлуке сумњивог квалитета су коштале Немачку шансе да брзо победи.

==== Азија и Пацифик ====
{{главни чланак|Азијско и пацифичко бојиште у Првом светском рату}}

[[Нови Зеланд]] је окупирао [[Западна Самоа|Немачку Самоу]] (касније Западну Самоу) [[30. август]]а. [[11. септембар|11. септембра]], [[Аустралијске поморске и војне експедиционе снаге]] су се искрцале на острво [[Нова Британија|Нова Померанија]] (касније Нова Британија), које је било део [[Немачка Нова Гвинеја|Немачке Нове Гвинеје]]. [[Јапан]] је заузео немачке колоније у [[Микронезија|Микронезији]], а после [[Битка за Цингтао|Битке за Цингтао]], и немачку луку [[Цингтао]], на кинеском полуострву [[Шандонг]]. У року од неколико недеља, савезничке снаге су заузеле све немачке територије на Пацифику.

[[Слика:Australian infantry small box respirators Ypres 1917.jpg|лево|мини|У рововима: Пешадија са [[гас маска]]ма, [[Ипр]], 1917.]]

=== Ране фазе ===
==== Почетак рововског рата ====
{{главни чланак|Западни фронт (Први светски рат)}}

Војне тактике од пре Првог светског рата нису држале корак са напретком у технологији. Изграђени су импресивни одбрамбени системи, које застарела тактика није могла да пробије током већег дела рата. [[Бодљикава жица]] је представљала значајну препреку за масовне пешадијске нападе. [[Артиљерија]], много смртоноснија него током 1870их, у спрези са [[митраљез]]има, је учинила прелазак брисаног терена врло тешким. Немци су увели [[отровни гас у Првом светском рату|отровни гас]], а убрзо су обе стране почеле да га користе, иако се никада није показао одлучујућим фактором у добијању битке. Ефекти гаса су били брутални, доводио је до споре и болне смрти, и отровног гаса су се највише плашиле обе стране, и представља један од најбоље упамћених ужаса рата. Стратези обе стране нису успели да развију тактике за пробијање ушанчених позиција без великих губитака. Међутим, у то време, технологија је почела да даје и нова офанзивна оружја, као што је [[тенк]]. Тенкове су највише користиле Британија и Француска; Немци су користили заробљене савезничке тенкове, као и малу количину из сопствене производње.

Након [[Прва битка на Марни|Прве битке на Марни]], обе стране су започеле узајамну серију маневара којима су покушавале да заобиђу непријатељску линију фронта, што је довело до такозване [[трка ка мору|трке ка мору]] (покушаји заобилажења су трајали све док се фронт није проширио до обале). Британске и француске снаге са једне стране, а немачке са друге, биле су ушанчене од [[Лорена (провинција)|Лорене]] до [[Фландрија|фламанске]] обале у Белгији. Британија и Француска су желеле да направе офанзиву, док је Немачка покушавала да одбрани освојене територије; због тога су немачки ровови начелно били много боље конструисани него савезнички. Енглеско-француски ровови су направљени као ''привермени'', пре него што би њихове снаге продрле кроз непријатељску одбрану. Обе стране су покушавале да прекину пат позицију коришћењем научних и технолошких напедака. Априла 1915, Немци су први пут користили отровни гас (прекршивши [[Хашке конвенције (1899. и 1907.)|Хашку конвенцију]]) и отворили 6 километара широку рупу у савезничким линијама када су се британске и француске колонијалне снаге повлачиле. Канадски војници су затворили рупу током [[Друга битка за Ипр|Друге битке за Ипр]]. Током [[Трећа битка за Ипр|Треће битке за Ипр]], канадске и аустралијско-новозеланђанске трупе су заузеле село [[Пашендејл]].

[[1. јул]] [[1916]], [[први дан Битке на Соми|први дан]] [[Битка на Соми|Битке на Соми]], је за [[Британска војска|Британску војску]]  био најкрвавији дан у историји - 57.470 војника је избачено из строја, а 19.240 погинуло. Већина жртава је пала токо првог сата напада. Цела офанзива је коштала Британску војску скоро пола милиона људи<ref>{{citeweb|url=http://www.firstworldwar.com/battles/somme.htm|title=First World War.com|author=Duffy, Michael|accessmonthday=February 25|accessyear=2007|language=English}}</ref>.
[[Слика:GermanInfantry1914.jpg|десно|мини|Француски напад на немачке положаје. Шампања, Француска, 1917.]]

Ниједна страна није била у стању да зада одлучујћи ударац наредне две године, мада је немачка продужена акција код [[Верденска битка|Вердена]] током 1916, уз неуспех Антанте на [[Битка на Соми|Соми]],{{Fact|date=November 2007}} довела исцрпљену францускју војску на руб колапса. Узалудни покушаји фронталних напада, тврдоглава упорност у употреби неефикасног метода{{Fact|date=November 2007}}, су пуно коштали француску и британску пешадију, и довели до [[побуне у француској војсци (1917)|ширења побуна]], посебно током [[Нивелове офанзиве|Нивелове офанзиве]].
[[Слика:Canadian tank and soldiers Vimy 1917.jpg||лево|мини|Канадски војници напредују иза британског тенка [[Марк II]] код [[Битка код избочине Вими|избочине Вими]].]]

Од 1915. до 1917, Британија и Француска су претрпеле више губитака од Немачке, што је било узроковано и [[стратегија|стратешким]] и [[тактика|тактичким]] одлукама обе стране. На стратешком нивоу, док су Немци спровели само једну главну офанзиву код [[Верденска битка|Вердена]], Савезници су начинили више покушаја пробоја кроз немачке линије. На тактичком нивоу, немачка дефанзивна доктрина је била добро прилагођена рововском ратовању, са релативно слабо брањеним ''жртвеним'' истуреним позицијама{{Fact|date=November 2007}}, и снажнијим главним положајем са кога би тренутно могао да се започне снажан контранапад. Ова комбинација је обично била ефикасна у одбацивању нападача уз мале губитке по Немце{{Fact|date=November 2007}}. Па ипак, губитак живота са обе стране је био запањујућ.

Лудендорф је о борбама 1917. написао: ''25. август је закључио другу фазу битке за Фландрију. Скупо нас је коштала…. Скупе августовске битке у Фландрији и код Вердена су ставиле западне трупе под велики притисак. Упркос свој заштити коју су имале, изгледале су мање-више беспомоћно под енормним ударом непријатељске артиљерије. У неким тренуцима, војска више није испољавала чврстоћу којој сам се ја, заједно са осталим командантима, надао. Непријатељ је успео да се прилагоди нашој методи спровођења контранапада.… Ја сам сам био под страшним притиском. Стање на западу као да је спречавало спровођење наших планова другде.''

О бици за избочину Менин је писао: ''Још један страшан напад на наше линије је начињен 20. септембра…. Непријатељски напад 20. је био успешан, што је показало надмоћ напада над одбраном. Његова снага није била у тенковима… Снага напада је лежала у артиљерији, и у чињеници да наша није нанела довољне губитке непријатељској пешадији док се она груписала, и изнад свега, током самог напада.''<ref>John Terraine "Ordeal of Victory"</ref>
[[Слика:BC RGA Leaders In England.jpg|мини|десно|Officers and senior enlisted men of the [[Bermuda Militia Artillery]]'s [[Bermuda]] Contingent, Royal Garrison Artillery, in Europe]]

Око 800.000 војника из Британског царства је било на Западном фронту у сваком тренутку{{Fact|date=November 2007}}. 1.000 батаљона, који су окупирали секторе на фронту од [[Северно море|Северног мора]] до [[Река Орна|реке Орне]], је функционисало по месец дана дугом ротационом систему од четири фазе, осим у време офанзива. Фронт је имао преко 9.600 km ровова. Сваки батаљон је држао свој сектор око недељу дана, пре него што би се повукао на потпорне линије, а затим даље на резервне линије. Након тога би уследила недеља одмора ван фронта, често у области [[Поперинг]]а или [[Амјен]]а.

Током [[Битка код Араса (1917.)|Битке код Араса]] 1917, једини значајан успех британске војске је било заузимање [[Избочина Вими|избочине Вими]] од стране Канадског корпуса под [[сер Артур Кари|сер Артуром Каријем]] и [[Џулијан Бинг|Џулијаном Бингом]]. Нападачке снаге су по први пут успеле да заузму, брзо пошаљу појачање, и задрже избочину која брани равницу [[Дуе]], богату угљем<ref>[http://www.ww1westernfront.gov.au/vimy_ridge/index.html "Vimy Ridge, Canadian National Memorial" (2007) ''Australians on the Western Front 1914-1918'' New South Wales Department of Veteran's Affairs and Board of Studies]</ref>.

=== Рат на мору ===
{{главни чланак|Поморско ратовање у Првом светском рату}}
[[Слика:Hochseeflotte 2.jpg|мини|десно|Ескадрила немачких бојних бродова]]

На почетку рата, Немачко царство је имало [[крстарица|крстарице]] разасуте широм света, од којих су неке касније коришћене за нападе на савезничке трговачке бродове. Британска [[Краљевска морнарица]] их је систематски ловила, али је за њу представљала срамоту чињеница да није могла да заштити савезничке бродове. На пример, немачка лака крстарица Емден, део источноазијске ескадриле стациониране у [[Цингтао|Цингтау]] је заробила или уништила 15 трговачких бродова, и потопила руску крстарицу и француски разарач. Међутим, највећи део [[Немачка источноазијска ескадрила|Немачке источноазијске ескадриле]] која се састојала од оклопљених крстарица [[СМС Шарнхорст|''Шарнхорст'']] и [[СМС Гнајзенау|''Гнајзенау'']], лаких крстарица [[СМС Нирнберг (1906)|''Нирнберг'']] и [[СМС Лајпциг|''Лајпциг'']] и два транспортна брода није имала наређења да напада савезничке бродове, већ је била на путу ка Немачкој када се сусрела са елементима британске флоте. Немачка флотила, заједно са [[СМС Дрезден (1907)|''Дрезденом'']], је потопила две оклопљене крстарице у [[Битка код Коронела|Бици код коронела]], али је готово потпуно уништена у [[Битка код Фокландских острва|Бици код Фокландских острва]] децембра 1914. Само је ''Дрезден'' побегао<ref>John M. Taylor, "Audacious Cruise of the Emden", The Quarterly Journal of Military History, Volume 19, Number 4, Summer 2007, pp. 39–47</ref>.

Убрзо након почетка непријатељстава, Британија је започела поморску блокаду Немачке. Ова стратегија се показала ефикасном, одсекавши виталне линије војног и цивилног снабдевања, иако је блокада кршила општеприхваћени међународни закон кодификован у неколико међународних споразуме из претходна два века<ref name="isbn0-313-33181-2">{{cite book |author=Keene, Jennifer D. |title=World War I (The Greenwood Press Daily Life Through History Series) |link=http://books.google.com/books?id=08daqUsn7PEC |publisher=Greenwood Press |location=Westport, Conn |year= |pages=5 |isbn=0-313-33181-2 |oclc= |doi=}}</ref>. Британија је минирала међународне воде да би спречила било који брод да уђе у одређене делове океана, што је узроковало опасност и за неутралне бродове<ref name="isbn1-85728-498-4">{{cite book |author= |title=A Naval History of World War 1 |link=http://books.google.com/books?id=6hwb6ovvYCcC |publisher=Routledge |location=New York |year= |pages=293 |isbn=1-85728-498-4 |oclc= |doi=}}</ref>. Услед ограничених реакција на овакво понашање, Немачка је очекивала сличан одговор и на своју тактику неограниченог подморничког ратовања<ref name="isbn0-8476-9645-6">{{cite book |author=Zieger, Robert H. |title=America's Great War: World War I and the American experience |link=http://books.google.com/books?id=dwcuHMZ1iyMC |publisher=Rowman & Littlefield Publishers |location=Lanham, Md |year=2001 |pages=50 |isbn=0-8476-9645-6 |oclc= |doi=}}</ref>.
[[Слика:HMS Lion (1910).jpg|мини|лево|[[ХМС Лајон (1910)|ХМС ''Лајон'']] гори током битке код Јитланда након што је погођен салвом са [[СМС Лицов|СМС ''Лицов'']]]]

[[Битка код Јитланда]] 1916 ({{јез-нем|Skagerrakschlacht}}, или ''Битка код Скагерака'') се развила у највећу поморску битку током рата, једини сукоб [[бојни брод|бојних бродова]] пуних размера. Битка се одвијала од [[31. мај]]а до [[1. јун]]а, [[1916]], у [[Северно море|Северном мору]] код [[Јитланд]]а. Немачком ''[[Флота високог мора|Флотом високог мора]]'' ({{јез-нем|Hochseeflotte}}) је командовао вицеадмирал [[Рајнхард Шер]], док је британску ''[[Британска Велика флота|Велику флоту]]'' ({{јез-енг|Grand Fleet}}) водио адмирал сер [[Џон Џеликоу]]. Исход је био нерешен, јер су Немци које је надманеврисала већа британска флота, успели да побегну и да нанесу више штете британској флоти него што су они претрпели. Међутим, стратешки, Британци су осигурали контролу над морем, што је значило да је велики број немачких бродова остао заробљен у лукама до краја рата.

Немачке подморнице покушале су да пресеку поморску линију снабдевања између Северне Америке и Британије.<ref>{{cite web |url=http://www.uscg.mil/History/h_AtlWar.html |title=Coast Guard in the North Atlantic War |accessdate=30. 10. 2007. |format= |work=}}</ref> Природа подморничког рата значила је да је до напада најчешће долазило без претходног упозорења због чега су посаде трговачких бродова имале мале шансе за преживљавање.<ref name="isbn0-8050-7617-4">{{cite book |author=Gilbert, Martin |title=The First World War: A Complete History |link=http://books.google.com/books?id=Ob2k5aM15cEC|publisher=Owl Books |location=Clearwater, Fla |year= |pages=306 |isbn=0-8050-7617-4 |oclc= |doi=}}</ref> Због оваквог начина вођења подморничког рата, САД су уложиле званичан протест, што је довело до измена у начину дејства немачких подморница. После несрећног потапања путничког брода [[РМС Луизитанија]] 1915. Немачка је обећала да неће више нападати путничке бродове док је Британија почела са наоружавањем својих трговачких бродова. Коначно, почетком 1917. Немачка је усвојила политико неограниченог подморничког рата, схвативши да ће Америка највероватније ући у рат на страни сила Антанте.<ref name="isbn0-8420-2918-4">{{cite book |author=Jones, Howard |title=Crucible of power: a history of U. S. foreign relations since 1897 |link=http://books.google.com/books?id=n6Al88smOAUC |publisher=SR Books |location=Wilmington, Del |year=2001 |pages=80 |isbn=0-8420-2918-4 |oclc= |doi=}}</ref> Немачка је покушала да у потпуности онемогући савезнички поморски транспорт пре него што САД пребаци трупе на европски континент.

Опасност од немачких подморница значајно је опала када је 1917. уведен систем конвоја које су пратили разарачи. Оваква тактика отежала је немачким подморницама проналажење мета, што је довело до наглог смањења губитака; након увођења [[хидрофон]]а и [[дубинске бомбе|дубинских бомби]], пратећи разарачи су добили могућност да нападну немачке подморнице и да их потопе. Систем конвоја успорио је доток ратног материјала због времена потребног за прикупљање бродова и формирање конвоја. Проблем је решен покретањем обимног програма изградње великог броја транспортних бродова. Бродови који су превозили трупе били су превише брзи за немачке подморнице због чега нису били укључени у систем конвоја у Северном Атлантику.<ref>{{cite web |url=http://www.gov.ns.ca/legislature/hansard//comm/va/va_2006nov09.htm |title= Nova Scotia House of Assembly Committee on Veterans' Affairs |accessdate=30. 10. 2007. |format= |work=}}</ref><ref>{{cite web |url=http://www.pahh.com/oss/pt3/p23.html |title=Greek American Operational Group OSS, Part 3 continued |accessdate=30. 10. 2007. |format= |work=}}</ref>

Први светски рат је такође био први сукоб у којем су употребљени носачи авиона. У јулу [[1918]]. [[Соповит Кемел|Соповит Кемели]] који су полетели са британског носача авиона [[ХМС Фјуриос]], извршили су успешан напад на базу немачких [[цепелин]]а у [[Тондерн]]у.<ref>Price, Alfred. ''Aircraft'' versus ''the Submarine''. (London: Wiliam Kimber, 1973).</ref>

===Јужна бојишта===

====Рат на Балкану====
{{main|Балканска кампања (Први светски рат)|Српска кампања (Први светски рат)|Солунски фронт}}

Суочена са Русијом, Аустро-Угарска је могла да одвоји само трећину своје војске у нападу на Србију. Након великих претрпљених губитака, Аустријанци су накратко окупирали [[Београд]]. Међутим, српски контранапад их је успео истерати из земље до краја 1914. Током првих девет месеци 1915, Аустро-Угарска је користила своје војне разерве у рату против Италије. Међутим, немачке и аустро-угарске дипломате су успеле да убеде Бугарску да се придружи у нападу на Србију.

Србија је била окупирана за нешто више од месец дана. Напад је почео [[5. октобар|5. октобра]] [[1915]]. када су Централне силе покренуле офанзиву са Саве и Дунава; четири дана касније Бугари су се придружили нападу са истока. Српска војска, пошто се борила на два фронта и била суочена са сигурним поразом, почела је повлачење према обали Јадранског мора, кроз Црну Гору и [[Албанија|Албанију]]. Црногорска војска је штитила српско повлачење у [[Битка код Мојковца|Мојковачкој бици]] 6. и 7. јануара 1916, али су на крају Аустријанци заузели и Црну Гору. Српска војска је савезничким бродовима пребачена у [[Грчка|Грчку]] и северну Африку.

Солунски фронт је основан крајем 1915. када су француске и британске снаге искрцале код Солуна да би пружили помоћ и извршили притисак на грчку владу да објави рат. На несрећу Савезника, про-немачки краљ Грчке [[Константин I]] је распустио владу про-савезничког премијера [[Елефтериос Венизелос|Елефтериоса Венизелоса]], пре него што су савезничке снаге могле стићи.

После освајања, Србија је била подељена између Аустро-Угарске и Бугарске. Бугари су у својој окупационој зони започели бугаризацију српског становништва, забранивши српску ћирилицу и Српску православну цркву. Након присилне мобилизације српског становништва у бугарску војску 1917, избио је [[Топлички устанак]]. Српски устаници су за кратко време ослободили територију између [[Копаоник]]а и [[Јужна Морава|Јужне Мораве]]. Устанак је угушен заједничким напорима бугарских и аустријских снага крајем марта 1917.

Солунски фронт се већи део времена показао статичним. Српске снаге су ослободиле део своје територије ослоободивши [[Битољ]] 19. новембра 1916.

==== Отоманско царство ====
{{главни чланак|Блискоисточно бојиште Првог светског рата}}

[[Отоманско царство]] се сврстало са Централним силама, потписавши тајни [[Отоманско-немачки споразум]] у августу 1914. То је представљало претњу за руске територије на [[Кавказ]]у и британску комуникацију са [[Индија|Индијом]] преко [[Суецки канал|Суецког канала]].  Британци и Французи су отворили прекоморске фронтове [[Галипољска операција|Галипољским]] (1915) и [[Месопотамски поход|Месопотамским]] походом. [[Турска|Турци]] су у Галипољу успешно одбили британски, француски, аустралијски и новозеланђански напад. Међутим, у [[Месопотамија|Месопотамији]], након катастрофалне [[Опсада Кута|Опсаде Кута]] (1915&ndash;16), Британске империјалне снаге су се реорганизовале и заузеле [[Багдад]] у марту 1917. Даље на западу у [[Синајски и палестински поход|Синајском и палестинском походу]], почетни британски неуспеси су превазиђени када је у децембру 1917 освојен [[Јерусалим]]. [[Египатске експедиционе снаге]], под командом фелдмаршала [[Едмунд Аленби|Едмунда Аленбија]], су сломиле отоманске снаге у [[Битка за Мегидо (1918)|Бици за Мегидо]] у септембру 1918.

Руска војска се најбоље показала на [[Каквскаски фронт|Кавказу]]. [[Енвер паша]], врховни командант турске војске, је био амбициозан и сањао је о освајању [[средња Азија|средње Азије]], али је био слаб заповедник.<ref name="isbn0-8050-6884-8">{{cite book |author=Fromkin, David |title=A peace to end all peace: the fall of the Ottoman Empire and the creation of the modern Middle East |url=http://books.google.com/books?id=5Vh8r6M8QQMC|publisher=H. Holt |location=New York |year=2001 |pages=119 |isbn=0-8050-6884-8 |oclc= |doi=}}</ref> Покренуо је офанзиву против РУса на Каквазу у децембру 1914. са 100.000 својих војника. Инсистирајући на фронталном нападу на руске планинске положаје у зими изгубио је 86% своје војске у [[Битка код Сарикамиша|бици код Сарикамиша]].<ref name=caven>{{cite book
 | last = Hinterhoff
 | first = Eugene
 | author link =
 | title =The Campaign in Armenia. Marshall Cavendish Illustrated Encyclopedia of World War I, vol ii
 | publisher = Marshall Cavendish Corporation
 | date= 1984
 | location =New York
 | pages = pp.499-503
 | isbn = 0-86307-181-3}}</ref>

Руски заповедник од 1915. до 1916, генерал [[Николај Јуденич]], је низом победа истерао Турке из већег дела јужног Кавказа.<ref name=caven>{{cite book
 | last = Hinterhoff
 | first = Eugene
 | author link =
 | title =The Campaign in Armenia. Marshall Cavendish Illustrated Encyclopedia of World War I, vol ii
 | publisher = Marshall Cavendish Corporation
 | date= 1984
 | location =New York
 | pages = pp.499-503
 | isbn = 0-86307-181-3}}</ref>
Године 1917, руски велики војвода Николај преузео је заповедништво на кавкаском фронту. Николај је планирао да изгради железничку пругу од Грузије до освојених територија како би свеже трупе могле стићи за нову офанзиву 1917. Међутим, у марту 1917. цар је збачен у  [[фебруарска револуција|фебруарској револуцији]] и руска кавкаска армија почела је да се распада. У новонасталој ситуацији, [[јерменске добровољачке јединице]] ставиле су се под команду генерала [[Tovmas Nazarbekian]], са [[Drastamat Kanayan|Dro]]као цивилног комесара [[Административне управе Западне Јерменије]]. The front line had three main divisions: [[Movses Silikyan]], [[Andranik Toros Ozanian|Andranik]], and [[Mikhail Areshian]]. Another regular unit was under Colonel Korganian. There were Armenian [[Armenian militia|partisan guerrilla detachments]] (more than 40,000<ref name="bogus">[[Boghos Nubar]] the president of the "[[Armenian National Assembly (Ottoman Empire)|Armenian National Assembly]]" declared to [[Paris Peace Conference, 1919]] through a letter to French Foreign Office - December 3, 1918</ref>) accompanying these main units.

The [[Arab Revolt]] was a major cause of the [[Ottoman Empire]]'s defeat. The revolts started with the [[Battle of Mecca 1916|Battle of Mecca]] by Sherif Hussain of [[Mecca]] with the help of Britain in June 1916, and ended with the Ottoman surrender of Damascus. [[Fakhri Pasha]] the Ottoman commander of [[Medina]] showed stubborn resistance for over two and half years during the [[Siege of Medina]].

Along the border of Italian Libya and British Egypt, the [[Senussi]] tribe, incited and armed by the Turks, waged a small-scale guerrilla war against Allied troops. According to Martin Gilbert's ''The First World War'', the British were forced to dispatch 12,000 troops to deal with the Senussi. Their rebellion was finally crushed in mid-1916.

====Италијанско учешће====
{{main|Италијанска кампања (Први светски рат)}}
Италија је била у савезу са Немачком и Аустро-Угарском од 1882. као део [[Тројни савез|Тројног савеза]]. Међутим, она је имала своје претензије на аустријске територије [[Трентино]], [[Истра|Истру]] и [[Далмација|Далмацију]]. Рим је имао тајни пакт из 1902. са Француском, који је поништавао њен савез са Аустријом.<ref>{{cite web|url=http://concise.britannica.com/ebc/article-9381170/Triple-Alliance-(1882)|title=Triple Alliance}}</ref> На почетку непријатељстава, Италија је одбила да ангажује своју војску, тврдећи да је Тројни савез био дефанзивне природе и да је Аустро-Угарска агресор. Аустро-Угарска је почела да почела преговоре како би осигурала италијанску независност, нудивши Италији француску колонију [[Тунис]]. Међутим, Италија се придружила силама Антанте у априлу 1915. и објавила рат Аустро-Угарској у мају. Петнаест месеци касније, Италија је објавила рат Немачкој.
[[Слика:Progress In Alps.jpg|thumb|right|Difficult Progress In [[Alps]]]]

У војном смислу, Италијани су имали бројчану надмоћ. Међутим, ова предност је изгубљена због тешког терена у ко су се одвијале борбе, као и због коришћене стратегије. Италијански фелдмаршал [[Луиђи Кадорна]], упорни заговорник фронталног напада, је маштао о пробоју у Словенију, заузимању [[Љубљана|Љубљане]] и угрожавању Беча. Ово је био [[Наполеонски ратови|наполеонски]] план, који није имао реалне шансе за успех у ери бодљикавих жица, митраљеза и артиљеријске ватре, комбинованим са брдовитим и планинским тереном. 

Кадорна је инсистирао на нападу на фронту на [[Соча|Сочи]]. Покренуо је 11 напада не осврћући се на животе својих војника. Италијани су такође извели офанзиве како би ослабили притисак на осталим савезничким фронтовима. On the Trentino front, the Austro-Hungarians took advantage of the [[Alps|mountainous]] terrain, which favoured the defender. After an initial strategic retreat, the front remained largely unchanged, while Austrian [[Kaiserschützen]] and [[Standschützen]] and Italian [[Alpini]] engaged in bitter hand-to-hand combat throughout the summer. The Austro-Hungarians counter-attacked in the [[Asiago|Altopiano of Asiago]], towards Verona and Padua, in the spring of 1916 (''[[Battle of Asiago|Strafexpedition]]''), but made little progress.

Beginning in 1915, the Italians mounted eleven offensives along the [[Soča|Isonzo River]], north-east of [[Trieste]]. All eleven offensives were repelled by the Austro-Hungarians,{{Fact|date=November 2007}} who held the higher ground. In the summer of 1916, the Italians captured the town of [[Gorizia]]. After this minor victory, the front remained static for over a year, despite several Italian offensives.

====Индијски допринос рату====

Упркос британским страховањима да ће са почетком Првог светског рата у Индији избити оружана побуна против британаца, најзначајнији индијски политичари остали су лојални британској круни и пружили су пуну подршку Великој Британији. Индија је значајно допринела британским ратним напорима обезбеђујући свеже људство и сировине. Пуна подршка Британији током рата била је резултат политике Индијског конгреса који је сматрао да ће, у знак захвалности Британија дати Индији већи степен самоуправе. Међутим, Британија је по завршетку рата изневерила индијска очекивања што је довело до поновног отпора индијског народа и наставка борбе за независност под вођством Мохандаса Карамчада Гандија. Око 1.3 милиона индијских војника и радника служило је у Европи, Африци и на Блиском истоку, док су индијска влада и махараџе слале велике количине хране, новца и муниције. У борбама у Европи учестовало је 140.000 индијских војника, док је на блиском истоку овај број износио око 700.000. Током рата погинуло је 47.746 индијских војника, а 65.126 је било рањено.<ref>[http://www.mgtrust.org/ind1.htm Participants from the Indian subcontinent in the First World War]</ref>

=====Indian independence movement=====
[[Bengal]] and [[Punjab (British India)|Punjab]] remained hotbeds of [[Revolutionary movement for Indian independence|anti-colonial activities]]. Terrorism in Bengal, increasingly closely linked with the unrests in Punjab, was significant enough to nearly paralyse the regional administration. Also from the beginning of the war, expatriate Indian population, notably in [[Germany]], [[United States]] and [[Canada]], headed by the [[Indian Independence Committee]] and the [[Ghadar Party]] respectively, attempted to trigger insurrections in India on the lines of the [[1857 uprising]] with [[Irish Republican]], German and Turkish help in a massive conspiracy that has since come to be called the [[Hindu German conspiracy]]. The conspiracy [[Niedermayer-Hentig mission|also made]] attempts to rally the Amir of Afghanistan against British India, starting a political process in that country that culminated three years later in the assassination of Amir Habibullah and precipitation of the [[Third Anglo-Afghan war]]. A number of failed attempts at mutiny were made in India, of which the [[Ghadar Conspiracy#February 1915|February mutiny plan]] and the [[1915 Singapore mutiny|Singapore mutiny]] remain most notable. This movement was suppressed by means of a massive international counter-intelligence operation and draconian political acts (including the [[Defence of India act 1915]]) that lasted nearly ten years.<ref>{{Harvnb|Fraser|1977|p=}}</ref><ref>{{Harvnb|Hughes|2002|p=474}}</ref><ref>{{Harvnb|Dignan|1971|p=57}}</ref>

The Ghadarites also attempted to organise incursions from the western border of India, recruiting Indian prisoners of war from [[Turkey]], [[Germany]], [[Mesopotamia]]. Ghadarite rebels, led by [[Sufi]] Amba Prasad, fought along with Turkish forces in [[Iran]] and in [[Turkey]]. Plans were made in [[Constantinopole]] to organise a campaign from Persia, through [[Balochistan]], to Punjab. These forces were involved skirmishes that captured the frontier city of Karman, taking into custody the British consul. [[Percy Sykes]]'s campaign in Persia was directed mostly against these composite forces. It was at this time that the [[Aga Khan]] and his brother were recruited into the British War effort. However, the Aga Khan's brother was captured and shot dead by the rebels, who also successfully harassed British Forces in [[Sistan]] in Afghanistan, confining British forces to [[Karamshir]] in Baluchistan, later moving towards [[Karachi]]. They were able to take control of the coastal towns of Gawador and Dawar. The Baluchi chief of Bampur, having declared his independence from the British rule, also joined the Ghadarite forces. It was not before the war in Europe turned for the worse for Turkey and [[Baghdad]] was captured by the British forces that the Ghadarite forces, their supply lines starved, were finally dislodged. They retreated to regroup at [[Shiraz]], where they were finally defeated after a [[Siege of Shiraz|bitter fight]]. Amba Prasad Sufi was killed in this battle. The Ghadarites carried on guerrilla warfare along with the Iranian partisans till 1919.<ref>{{Harvnb|Sykes|1921|p=101}}</ref><ref>
{{cite web
| author = Singh, Jaspal.
| publisher = panjab.org.uk
| url=http://www.panjab.org.uk/english/histGPty.html
| title= History of the Ghadar Movement
| accessdate=31. 10. 2007.
}}</ref><ref>{{Harvnb|Herbert|2003|p=}}</ref><ref>
{{cite web
| author = Asghar, S.B.
| publisher = www.dawn.com
| url=http://www.dawn.com/weekly/dmag/archive/050612/dmag14.htm
| title= A famous uprising
| accessdate=2007-11-2
}}</ref>

Although the conflict in India was not explicitly a part of the First World War, it was part of the wider strategic context. The British attempt to subjugate the rebelling tribal leaders drew away much needed troops from other theaters, in particular, of course, the Western Front, where the real decisive victory would be made.

The reason why some Indian and Afghani tribes rose up simply came down to years of discontent which erupted, probably not coincidentally, during the First World War. It is likely that the tribal leaders were aware that Britain would not be able to field the required men, in terms of either number or quality, but the underestimated the strategic importance of India to the British. Despite being far from the epicenter of the conflict, India provided a bounty of men for the fronts. Its produce was also needed for the British war effort and many trade routes running to other profitable areas of the Empire ran through India. Therefore, although the British were not able to send the men that they wanted, they were able to send enough to mount a gradual but effective counter-guerrilla war against the tribesmen. The fighting continued into 1919 and in some areas lasted even longer.
{{See also|Third Anglo-Afghan War|Hindu-German Conspiracy}}

=== Источни фронт ===
==== Почетне активности ====
{{главни чланак|Источни фронт (Први светски рат)}}
Док је на Западном фронту дошло до пат позиције, рат се наставио на истоку. Почетни руски планови су подразумевали симултану инвазију на аустријску [[Краљевство Галиције и Лодомерије|Галицију]] и немачку Источну Пруску. Иако је почетни руски напад у Галицији био у великој мери успешан, из Источне Пруске су руске снаге истерали [[Паул фон Хинденбург|Хинденбург]] и [[Ерих Лудендорф|Лудендорф]] код [[Битка код Таненберга|Таненберга]] и [[Прва битка на Мазурским језерима|Мазурских језера]] у августу и септембру 1914. До оваквог развоја догађаја је довела и чињеница да је Русија имала мање развијену индустрију и неефикасно војно руководство. До пролећа 1915, Руси су се повукли у Галицију, а у мају су Централне силе направиле велики пробој на јужним границама [[Пољска|Пољске]]. [[5. август]]а су освојили [[Варшава|Варшаву]] и натерали Русе на повлачење из Пољске. Ово је у Русији постало познато као ''Велико повлачење'', а у Немачкој као ''Велико напредовање''.



==== Руска револуција ====
{{главни чланак|Руска револуција 1917.}}
Незадовољство руском владом због вођења рата је расло, упркос успешној [[Брусиловљева офанзива|Брусиловљевој]] офанзиви у источној Галицији. Успех је био поткопан одупирањем осталих генерала да ангажују своје трупе да би се осигурала победа. Руске и савезничке снаге су само привремено дигнуте из мртвих  уласком [[Румунија|Румуније]] у рат 27. августа. Немачке снаге су дошле у помоћ аустријским трупава у [[Трансилванија|Трансилванији]] и [[Букурешт]] је пао у руке Централним силама [[6. децембар|6. децембра]]. У међувремену, немири су расли у Русији, како је цар [[Николај II Романов]] остао на фронту. Неспособна владавина царице Александре је изазвала протесте и резултовала је убиством њеног миљеника [[Распућин]]а крајем 1916.

[[Слика:Lenin.WWI.JPG|мини|лево|[[Владимир Лењин|Владимир Иљич Лењин]]]]

У марту 1917. демонстрације у Петрограду су се окончале абдикацијом Николаја II и именовањем слабе [[Привремена руска влада|Привремене руске владе]], која је делила власт са [[Петроградски совјет|Петроградским совјетом]] социјалиста. Овакво уређење је довело до конфузије и хаоса и на фронту и код куће. Војска је постала изузетно неефикасна.

Рат и влада су постајали све непопуларнији. Незадовољство њима је довело до пораста популарности [[бољшевици|бољшевика]], на челу са [[Владимир Лењин|Владимиром Лељином]]. Он је обећао да ће извући Русију из рата и успео је да дође на власт. [[Октобарска револуција|Тријумф бољшевика]] у новембру је пратило примирје у децембру и преговори са Немачком. У почетку су бољшевици одбијали немачке услове, али када је Немачка наставила рат и марширала кроз [[Украјина|Украјину]] без потешкоћа, нова влада је потписала [[Брест-Литовски мир]] [[3. март]]а [[1918]]. Мир је избацио Русију из рата и предао знатан део њених територија, укључујући [[Финска|Финску]], балтичке земље и делове [[Пољска|Пољске]] и Украјине Централним силама. 

Са прихватањем Брест-Литовског мира, Антанта више није постојала. Савезничке снаге су извеле инвазију ниског интезитета на Русију да спрече немачко експлоатисање руских ресурса, и у мањој мери, као подршка [[Бели]]ма у [[Руски грађански рат|Руском грађанском рату]]. Савезничке трупе су се искрцале у [[Архангелск]]у и [[Владивосток]]у.

{{see|Северноруска кампања}}

=== 1917&ndash;1918 ===
[[Слика:Royal Irish Rifles ration party Somme July 1916.jpg|десно|мини|У [[ров]]овима: [[Краљевска ирска стрељачка регимента]] у комуникационом рову током првог дана [[Битка на Соми|битке на Соми]], [[1. јул]] [[1916]].]]
Догађаји из 1917. су се показали одлучујућим за крај рата, мада се њихови ефекти нису у пуној мери осетили до 1918. Британска поморска блокада је почела озбиљно да утиче на Немачку. Као одговор, фебруара 1917, немачки главни штаб је наговорио [[канцелар]]а [[Теобалд фон Бетмах Холвег|Теобалда фон Бетмана Холвега]] да објави одобри неограничен подморнички рат, у циљу да се изгладњивањем порази Британија. Потопљена тонажа је порасла на преко 500.000&nbsp;тона месечно од фебруара до јула. Највећу вредност од 860.000&nbsp;је достигла у априлу. Након јула, поново уведени систем [[конвој]]а је постао врло ефикасан у неутралисању опасности од немачких подморница. Британија је отклонила опасност од изгладњивања, а немачка индустрија је почела да посустаје.

Победа Аусторугарске и Немачке у [[Битка код Кобарида|бици код Кобарида]] је навела Савезнике да на [[Рапалска конференција|Рапалској конференцији]] оформе [[Врховни савезнички савет]] како би координисали планирање. Пре тога, британска и француска војска су функционисале под одвојеним командама.

Централне силе су у децембру потписале примирје са Русијом. Ово је ослободило њихове трупе за употребу на западу. Иронично је да су Немци могли да пребаце више трупа на запад да нису заузели тако велике територије. Уз немачка појачања и свеже америчке трупе, финални исход рата се одлучивао на Западном фронту. Централне силе су знале да не могу да победе у продуженом рату, па су се уздале у брзу офанзиву. Штавише, вође Централних сила и Савезника су се све више плашиле социјалних немира и револуције у Европи. Због свега овога су обе стране хитно желеле одлучну победу<ref name="isbn0-313-29880-7">{{cite book |author=Heyman, Neil M. |title=World War I |link=http://books.google.com/books?id=ou0xv02KAFkC |publisher=Greenwood Press |location=Westport, Conn |year=1997 |pages=146-147 |isbn=0-313-29880-7 |oclc= |doi=}}</ref>.

==== Улазак Сједињених Држава у рат ====
[[Слика:HAB ww1 1918.jpg|мини|upright|лево|Амерички пешадинац, ''-{circa}-'' 1918.]]
[[Слика:USA bryter de diplomatiska förbindelserna med Tyskland 3 februari 1917.jpg|мини|Председник Вилсон пред Конгресом објављује прекид званичних односа са Немачком [[3. фебруар]]а [[1917]].]]

Сједињене Државе су испрва водиле политику [[изолационизам|изолационизма]], избегавајући сукоб, и покушавајући да заговарају мир. Ово је довело до повећаних тензија са Берлином и Лондоном. Када је немачка подморница 1915. потопила британски путнички брод [[РМС Лузитанија|''Лузитанија'']], на коме је ибло 128 Американаца, председник Америке, [[Вудро Вилсон]] је изјавио, ''Америка је сувише поносна да би ратовала'', и захтевао да се прекину напади на путничке бродове. Немачка је послушала. Вилсон је учестало упозоравао да САД неће толерисати неограничени подморнички рат, то јест кршење међународног права и америчких схватања људских права. Био је под притиском бившег председника [[Теодор Рузвелт|Теодора Рузвелта]], који је немачко деловање називао ''гусарењем''<ref>H. W. Brands, ''T. R.'' (1997) p. 756.</ref>. Вилсонова жеља да буде важан учесник преговора на крају рата како би промовисао [[Лига народа|Лигу народа]] је такође играла важну улогу<ref name = "Karp-PoW-1979">Karp, Walter. "Politics of War" (1979)</ref>. Вилсонов државни секретар, [[Вилијам Џенингс Брајан]], је дао оставку у знак протеста против председникове ратнохушкачке дипломатије. Међу додатним факторима који су утицали на улазак САД у рат су и сумња у немачку саботажу која је изазвала [[Блек Том експлозија|Блек Том експлозију]] (складиште муниције) у [[Њу Џерзи]]ју, и изазивање [[Кингсленд експлозије]] (фабрика муниције). 

Јануара 1917, након притиска морнарице на кајзера, Немачка је наставила неограничени подморнички рат. Британска тајна краљевска морнаричка [[криптоанализа|криптоаналитичка]] група, [[Соба 40]], је разбила немачку дипломатску шифру. Пресрели су немачки предлог [[Мексико|Мексику]] ([[Цимерманов телеграм]]) да Мексико уђе у рат као немачки савезник против Сједињених Држава у случају да САД уђу у рат. По овом предлогу, ако САД уђу у рат, Мексико би објавио рат Сједињеним Државама и у рат увео и Јапан као свог савезника. Ово би спречило Американце да пошаљу трупе у Европу, и дало времена Немачкој да подморничким ратовањем угуши Британију прекидањем виталних линија снабдевања. Заузврат, Немци су обећали Мексику подршку у поновном заузимању Тексаса, Новог Мексика и Аризоне<ref>Barbara Tuchman, ''The Zimmerman Telegram''</ref>.

[[Слика:Over there Louis Fancher.jpg|мини|десно|Амерички регрутациони постер. Рад [[Луис Д. Фанчер|Луиса Д. Фанчера]].]]
Након што су Британци показали садржај Цимермановог телеграма Американцима, председник Вилсон, који је поново изабран за председника између осталог и на основу чињенице да је спречио уплитање земље у рат, је објавио телеграм како би добио подршку за улазак САД у рат. Претходно је водио политику неутралности, мада је позивао на наоружавање америчких трговачких бродова који су дотурали муницију Британији, и кришом подржавао британску блокаду немачких лука и минирање међународних вода, и спречавао испоруке хране из Сједињених Држава и са других страна Немачкој. Након што су подморнице потопиле седам америчких трговачких бродова, и након што је објављен Цимерманов телеграм, Вилсон је позвао на рат са Немачком, а [[Амерички конгрес|Конгрес]] је рат објавио [[6. април]]а [[1917]]<ref>(види: [[wikisource:Woodrow Wilson declares war on Germany|''Вудро Вилсон објављује рат Немачкој'']].</ref>. 

Кључна за учешће САД у рату је била масивна домаћа пропаганда коју је водио КОмитет за јавне информације, а надгледао [[Џорџ Крил]]. Кампања је укључивала десетине хиљада истакнутих људи које је изабрала влада, а који су на хиљадама јавних окупљања држали брижљиво припремљене про-ратне говоре. У акцију су биле укључене и друге гране власти, а приватне осветничке групе попут [[Америчка заштитничка лига|Америчке заштитничке лиге]], су спроводиле репресију против људи који су се противили уласку САД у рат, или су били немачког порекла. Остали облици пропаганде су укључивали филмове, фотографије, велике постере (које су дизајнирали познати илустратори као што је [[Луис Д. Фанчер]]), чланке у часописима и новинама, и слично.

[[Слика:African American Soldiers.jpg|thumb|left|Амерички војници-црнци на маршу у Француској<ref>{{cite web|url=http://www.archives.gov/education/lessons/369th-infantry/|title=African Americans during World War I}}</ref>.]]
Сједињене Државе никада нису формално биле чланица Савезника, али су постале нека врста ''приружене силе''. САД су имале малу војску, али су регрутовале четири милиона војника, и у лето 1918. су слале 10.000 свежих војника у Француску сваког дана. Немачка се прерачунала, верујући да ће Сједињеним Државама бити потребно много више времена да пошаљу снаге у Европу, и да ће њихов долазак моћи да спрече употребом подморница<ref>William John Wilgus, ''Transporting the A. E. F. in Western Europe, 1917–1919'' p. 52</ref>.

[[Морнарица Сједињених Држава]] је послала групу [[бојни брод|бојних бродова]] у [[Скапа Флоу]] како би се придружили британској флоти, [[разарач]]е у [[Коув]], [[Ирска]] као и [[подморница|подморнице]] у заштиту конвоја. Неколико регименти [[Амерички маринци|маринаца]] је размештено у Француској. Британци и Французи су желели да се америчке јединице користе као појачање британских и француских јединица на борбеним линијама, али су Сједињене Државе одбиле овај предлог. Генерал [[Џон Џ. Першинг]], командир [[Америчке експедиционе снаге|Америчких експедиционих снага]] (АЕФ), је одбио да разбије америчке јединице како би се користиле као појачања британских и француских јединица (међутим, дозволио је да Французи користе борбене јединице састављене од црнаца). АЕФ доктрина је подразумевала употребу фронталних напада, што је стратегија коју су Британија и Француска давно напустиле услед великих губитака<ref>Allan Reed Millett and Williamson Murray, ''Military Effectiveness'', Routledge, p.143 </ref>.

==== Италијански фронт====

У јесен [[1917]]. захваљјући побољшаној ситуацији на источном фронту, Аустријанци су добили значајна појачања укључујући немачке јуришне трупе и немачки елтини [[Алпски корпус]]. [[26. октобар|26. октобра]] 1917. Централне силе прешле су у офанзиву и разбиле италијанске снаге у [[Битка код Капорета|бици код Капорета]]. Разбијене италијанске јединице повукле су се око 100 km јужно од првобитне линије фронта. Фронт је стабилизован након што су реорганизоване италијанске јединице зауставиле аустријско напредовање у [[Битка код реке Пијаве|бици код реке Пијаве]]. Због изузетно великих губитака италијанске армије у бици код Капорета, италијанска влада регрутовала је дечаке из 99, тј. мушку децу рођену [[1899]]. која су у тренутку регурутовања навршила 18 година. 

У серији битака на [[Азијађо плато|Азијаћо платоу]], током 1918. Аустро-угарске снаге нису успеле да пробију линију фронта.

==== Немачка пролећна офанзива 1918. ====
{{главни чланак|Пролећна офанзива}}
[[Слика:trencheswwi2.jpg|десно|мини|Савезничке снаге су на [[Западни фронт (Први светски рат)|Западном фронту]] већи део рата провеле у рововима.]]
Немачки генерал [[Ерих Лудендорф]] је направио планове за офанзиву 1918. на Западном фрноту. Пролећна офанзива је требало да раздвоји британске и француске снаге серијом тактичких варки и напада. Немачка команда се надала да ће успети да зада одлучујући ударац непријатељу пре него што значајније количине америчких снага стигну. Операција је започела [[21. март]]а [[1918]], нападом на британске снаге близу [[Амјен]]а. Немачке снаге су успеле да напредују невероватних 60 километара<ref name="isbn0-7603-1937-5">{{cite book |author=Ian Westwell |title=World War I Day by Day |link=http://books.google.com/books?id=MgTqv2g0GxgC |publisher=Zenith Press |location= |year= |pages= |isbn=0-7603-1937-5 |oclc= |doi=}}</ref>.

Британски и француски ровови су пробијени коришћењем нове инфилтрационе тактике, познате под именом ''Хутијер'' тактика, по геенралу [[Оскар фон Хутијер|Оскару фон Хутијеру]]. Претходне нападе је одликовала дуга артиљеријска припрема праћена масовним нападима{{Fact|date=November 2007}} Међутим, у Пролећној офанзиви, немачка војакса је артиљерију користила само кратко пре инфилтрирања малих пешадијских група кроз слабе тачке. Ове групе би нападале командне и логистичке делове, а заобилазиле тачке где је отпор био јачи. Теже наоружана пешадија би затим уништавала ове изоловане позиције. Немачки успех се у великој мери заснивао на елементу изненађења{{Fact|date=November 2007}}.

Линија фронта се помакла на 120&nbsp;километара од [[Париз]]а. Три тешка Круп железничка топа су испалила 183 граната на град, због чега су многи становници Париза побегли из града. Почетна офанзива је била толико успешна, да је кајзер Вилхелм II прогласио [[24. март]] државним празником. Многи Немци су мислили да је победа близу. Међутим, након жестоких борби, офанзива је заустављена. Пошто им је недостајало тенкова и моторизоване артиљерије, Немци нису били у стању да се консолидују на освојеним територијама. Изненадно заустављање је било узроковано и убацивањем четири аустралијске дивизије, којима је пошло за руком да зауставе немачко напредовање.
[[Слика:British 55th Division gas casualties 10 April 1918.jpg|thumb|Војници [[Британска 55. дивизија (Западни Ланкашајр)|Британске 55. дивизије (Западни Ланкашајр)]], ослепљени гасом током [[Четврта битка за Ипр|Четврте битке за Ипр]], [[10. април]]а [[1918]].]]

Америчке дивизије за које је Першинг желео да делују као независне снаге, су додељене ослабљеним француским и британски мкомандама [[28. март]]а. Врховни ратни савет Савезничких снага је основан [[5. новембар|5. новембра]] [[1917]]<ref name=moon/>. За врховног заповедника савезничких снага је изабран [[Фердинанд Фош|генерал Фош]]. Хејг, Петен и Першинг су задржали тактичку контролу над својим армијама; Фош је преузео улогу координатора, а не управну улогу, и британска, француска и америчка команда су углавном деловале независно<ref name=moon>van Courtland Moon, John Ellis. "United States Chemical Warfare Policy in World War II: A Captive of Coalition Policy?" ([http://www.jstor.org/view/08993718/di975284/97p0577b/0 JSTOR]), ''The Journal of Military History'', Vol. 60, No. 3. (Jul., 1996), pp. 495-511. Retrieved [[14 October]] [[2007]].</ref>.

Након ове операције, Немачка је започела акцију против северних лука у [[Ламанш]]у. Савезници су зауставили напредовање Немаца уз минималне територијалне добитке Немачке. Затим је немачка армија на југу спровела [[Трећа битка на Ени|операције Бљухер и Јорк]], широко према Паризу. Операција Марна је започета [[15. јул]]а, у покушају да се окружи [[Ремс]], и почињући [[Друга битка на Марни|Другу битку на Марни]]. Савезнички контранапад који је уследио је означио почетак њихове прве успешне офанзиве током рата.

До [[20. јул]]а, Немци су враћени на линије од пре почетка Пролећне офанзиве{{Fact|date=November 2007}}, не постигнувши ништа. Након ове фазе рата на западу, немачка војска више никада није преузела иницијативу. Немачки губици између марта и априла 1918 су износили 270.000 војника, укључујући многе добро утрениране јуришнике.

У међувремену, у Немачкој су ствари ишле на горе. Анти-ратни маршеви су учестали, а морал армије је опадао. Индустријски производ је износио 53% онога из 1913. године.

==== Нове државе у ратној зони ====
1918. су успостављене међународно признате [[Демократска Република Јерменија]] и [[Демократска Република Грузија]] на граници Отоманског царства, као и непризната [[Центрокаспијска диктатура]] и [[Југозападна Кавкаска Република]].

1918, [[Дашнаци]] из [[Јерменски национални ослободилачки покрет|Јерменског националног ослободилачког покрета]] су прогласили [[Демократска Република Јерменија|Демократску Републику Јерменију]] (ДРЈ) преко [[Јерменски конгрес источних Јермена]] (уједињени облик [[Јерменски национални савет|Јерменских националних савета]]) након распада [[Транскавкаска Демократска Федеративна Република|Транскавкаске Демократске Федеративне Републике]]. [[Товмас Назарбекијан]] је постао први главнокомандујући ДРЈ. [[Енвер Паша]] је наредио оснивање нове војске под именом [[Отоманска армија ислама|Армија ислама]]. Наредио је Армији ислама да уђе у ДРЈ, у циљу заузимања [[Баку]]а на [[Каспијско море|Каспијском мору]]. Овој офанзиви су се Немци жестоко противили. Почетком маја 1918, отоманска војска је напала новопроглашену ДРЈ. Иако су Јермени успели да нанесу један пораз отоманској војсци у [[Битка за Сардарапат|Бици за Сардарапат]], отоманска војска је успела да разбије јерменску војску. Република Јерменија је била приморана да потпише [[Батумски споразум]] јуна 1918.

====Allied victory: Summer and Autumn 1918====
=====Западни фронт=====
{{main|Hundred Days Offensive|Weimar Republic}}
[[Слика:Battle of St. Mihiel 03.jpg|right|thumb|U.S. engineers returning from the front during the [[Battle of Saint-Mihiel]] in September 1918]]

The Allied counteroffensive, known as the [[Hundred Days Offensive]], began on [[8 August]] [[1918]]. The [[Battle of Amiens]] developed with III Corps [[British Fourth Army|Fourth British Army]] on the left, the [[French First Army|First French Army]] on the right, and the [[Australian Corps|Australian]] and [[Canadian Corps]] spearheading the offensive in the centre through [[Harbonnières]].<ref name="AWMAmiens">[http://www.awm.gov.au/1918/battles/amiens.htm Amiens]</ref><ref>[http://www.awm.gov.au/1918/battles/amiensmap.htm Map]</ref> It involved 414 [[tank]]s of the [[Mark I (tank)|Mark IV]] and [[Mark V (tank)#Mark V series|Mark V]] type, and 120,000 men. They advanced 12&nbsp;kilometers (7&nbsp;miles) into German-held territory in just seven hours. [[Erich Ludendorff]] referred to this day as the "Black Day of the German army".<ref name="AWMAmiens" /><ref>[http://www.historyofwar.org/articles/people_ludendorff.html Rickard J. (5 March 2001), "Erich von Ludendorff, 1865-1937, German General" accessed [[2008-02-06]]]</ref>

The Australian-Canadian spearhead at Amiens, a battle that was the beginning of Germany’s downfall,<ref name = "Terraine-Victory">Ordeal Of Victory John Terraine</ref> helped pull the British Armies to the north and the French Armies to the south forward starting the momentum that eventually forced the German Armies back along the western front and into the Hindenburg Line. While German resistance on the [[British Fourth Army]] front at Amiens stiffened, after an advance as far as {{convert|14|mi|km|0}} and brought the battle there to an end, the French Third Army lengthened the Amiens front on [[August 10]], when it was thrown in on the right of the [[French First Army]], and advanced {{convert|4|mi|km|0}} liberating Lassigny in fighting which lasted until the 16th. South of the French Third Army General Mangin (The Butcher) drove his French Tenth Army forward at Soissons on [[August 20]] to capture eight thousand prisoners, two hundred guns and the Aisne heights overlooking and menacing the German position north of the Vesle.<ref name = "Pitt-1918">"1918 The Last Act" Barrie Pitt</ref> Another "Black day" as described by [[Ludendorff]].

Meanwhile General Byng of the Third British Army, reporting that the enemy on his front was thinning in a limited withdrawal, was ordered to attack with 200 tanks toward Bapaume, opening what is known as the Battle of Albert with the specific orders of "To break the enemy's front, in order to outflank the enemies present battle front" (opposite the British Fourth Army at Amiens).<ref name = "Terraine-Victory"/> Allied leaders had now realized that to continue an attack after resistance had hardened was a waste of lives and it was better to turn a line than to try and roll over it. Attacks were being undertaken in quick order to take advantage of the successful advances on the flanks and then broken off when that attack lost its initial impetus.<ref name = "Pitt-1918"/>

The British Third Army's {{convert|15|mi|km|0|sing=on}} front north of Albert progressed after stalling for a day against the main resistance line to which the enemy had withdrawn.<ref>[http://query.nytimes.com/gst/abstract.html?res=9B02EFD6103BEE3ABC4052DFBE668383609EDE&scp=8&sq=Ludendorff+Amiens+1918&st=p [[Fredrick B. Maurice]], "Foe's Reserves Now Only 16 Divisions; Allies'Counteroffensive Has Reduced Them from 60, Gen. Maurice Says. Ludendorff in Dilemma; He Must Choose Between Giving Up Offensive Projects and Shortening His Line" ''New York Times'' [[1918-08-18]]]</ref> Rawlinson’s [[Fourth British Army]] was able to battle its left flank forward between Albert and the Somme straightening the line between the advanced positions of the Third Army and the Amiens front which resulted in recapturing Albert at the same time.<ref>"1918 The last Act" Barrie Pitt</ref> On [[August 26]] the British First Army on the left of the Third Army was drawn into the battle extending it northward to beyond Arras. The Canadian Corps already being back in the vanguard of the [[First Army]] fought their way from Arras eastward {{convert|5|mi|km|0}} astride the heavily defended Arras-Cambrai before reaching the outer defenses of the Hindenburg line, breaching them on the 28th and 29th. Bapaume fell on the 29th to the New Zealand Division of the Third Army and the Australians, still leading the advance of the Fourth Army, were again able to push forward at Amiens to take Peronne and Mont St. Quentin on August 31. Further south the French First and Third Armies had slowly fought forward while the Tenth Army, who had by now crossed the Ailette and was east of the Chemin des Dames, was now near to the Alberich position of the [[Hindenburg line]].<ref name = "Chron-FWW">Chronicle Of The First World War</ref> During the last week of August the pressure along a {{convert|70|mi|km|0|sing=on}} front against the enemy was heavy and unrelenting. From German accounts, "Each day was spent in bloody fighting against an ever and again on-storming enemy, and nights passed without sleep in retirements to new lines."<ref>The Last Act Barrie Pitt</ref> Even to the north in [[Flanders]] the British Second and Fifth Armies during August and September were able to make progress taking prisoners and positions that were previously denied them.<ref name = "Chron-FWW"/>

[[Слика:World War I Observation Balloon HD-SN-99-02269.JPEG|thumb|right|Close-up view of an American major in the basket of an [[observation balloon]] flying over territory near front lines.]]On [[September 2]] the [[Canadian Corps]] outflanking of the [[Hindenburg line]], with the breaching of the [[Wotan Position]], made it possible for the Third Army to advance and sent repercussions all along the Western Front. That same day [[Oberste Heeresleitung|OHL]] had no choice but to issue orders to six armies for withdrawal back into the Hindenburg line in the south, behind the [[Canal Du Nord]] on the Canadian-First Army's front and back to a line east of the Lys in the north, giving up without a fight the salient seized in the previous April.<ref>Nicholson CEF</ref> According to [[Ludendorff]] “We had to admit the necessity…to withdraw the entire front from the Scarpe to the Vesle.”<ref>Ludendorff My War Memories</ref>

In nearly four weeks of fighting since [[August 8]] over 100,000 German prisoners were taken, 75,000 by the BEF and the rest by the French. Since "The Black Day of the German Army" the German High Command realized the war was lost and made attempts for a satisfactory end. The day after the battle Ludenforff told Colonel Mertz "We cannot win the war any more, but we must not lose it either." On [[August 11]] he offered his resignation to the Kaiser, who refused it and replied, "I see that we must strike a balance. We have nearly reached the limit of our powers of resistance. The war must be ended." On [[August 13]] at Spa, Hindenburg, Ludendorff, Chancellor and Foreign minister Hintz agreed that the war could not be ended militarily and on the following day the German Crown Council decided victory in the field was now most improbable. Austria and Hungary warned that they could only continue the war until December and Ludendorff recommended immediate peace negotiations, to which the Kaiser responded by instructing Hintz to seek the Queen of Holland's mediation. Prince Rupprecht warned Prince Max of Baden "Our military situation has deteriorated so rapidly that I no longer believe we can hold out over the winter; it is even possible that a catastrophe will come earlier." On [[September 10]] Hindenburg urged peace moves to Emperor Charles of Austria and Germany appealed to Holland for mediation. On the 14th Austria sent a note to all belligerents and neutrals suggesting a meeting for peace talks on neutral soil and on [[September 15]] Germany made a peace offer to Belgium. Both peace offers were rejected and on [[September 24]] OHL informed the leaders in Berlin that armistice talks were inevitable.<ref name = "Chron-FWW"/>

September saw the Germans continuing to fight strong rear guard actions and launching numerous counter attacks on lost positions, with only a few succeeding and then only temporarily. Contested towns, villages, heights and trenches in the screening positions and outposts of the Hindenburg Line continued to fall to the Allies as well as thousands of prisoners, with the BEF alone taking 30,441 in the last week of September. Further small advances eastward would follow the Third Army victory at Ivincourt on [[September 12]], the Fourth Armies at Epheny on the 18th and the French gain of Essigny Le Grand a day later. On the 24th a final assault by both the British and French on a four mile (6&nbsp;km) front would come within two miles (3&nbsp;km) of St. Quentin.<ref name = "Chron-FWW"/> With the outposts and preliminary defensive lines of the Siegfried and Alberich Positions eliminated the Germans were now completely back in the Hindenburg line. With the Wotan position of that line already breached and the Siegfried position in danger of being turned from the north the time had now come for an assault on the whole length of the line.

The Allied [[Meuse-Argonne Offensive|attack on the Hindenburg Line]] began on [[26 September]]. 260,000 U.S. soldiers went "over the top". All initial objectives were captured; the [[U.S. 79th Infantry Division]], which met stiff resistance at [[Montfaucon-d'Argonne|Montfaucon]], took an extra day to capture its objective. The U.S. Army stalled due to supply problems because its inexperienced headquarters had to cope with large units and a difficult landscape.<ref>{{cite web |url=http://www.worldwar1.com/dbc/bigshow.htm |title=The Meuse-Argonne Offensive: Overview |accessdate=30. 10. 2007. |format= |work=}}</ref> At the same time, French units broke through in [[Champagne, France|Champagne]] and closed on the Belgian frontier.{{Fact|date=November 2007}} The most significant advance came from Commonwealth units, as they entered Belgium.{{Fact|date=November 2007}} The last Belgian town to be liberated before the armistice was Ghent, which the Germans held as a pivot until Allied artillery was brought up.<ref>[http://query.nytimes.com/mem/archive-free/pdf?res=940DE1DC1239E13ABC4D52DFB7678383609EDE "Ghent Burghers Hail Liberators" ''New York Times'' 1918-11-15]</ref><ref>[http://query.nytimes.com/gst/abstract.html?res=9F05E4D61539E13ABC4850DFB6678383609EDE&scp=4&sq=Ghent+1918&st=p "Fall of Ghent Near, German Flank in Peril" ''New York Times'' dateline 1918-10-26, published 1918-10-30]</ref> The German army had to shorten its front and use the Dutch frontier as an anchor to fight rear-guard actions.

By October, it was evident that Germany could no longer mount a successful defence.{{Fact|date=November 2007}} They were increasingly outnumbered, with few new recruits. Rations were cut. Ludendorff decided, on [[1 October]],{{Fact|date=November 2007}} that Germany had two ways out — total annihilation or an armistice. He recommended the latter at a summit of senior German officials. Allied pressure did not let up.

Meanwhile, news of Germany's impending military defeat spread throughout the German armed forces. The threat of [[mutiny]] was rife. Admiral [[Reinhard Scheer]] and Ludendorff decided to launch a last attempt to restore the "valour" of the German Navy. Knowing the government of [[Prince Maximilian of Baden|Max von Baden]] would veto any such action, Ludendorff decided not to inform him. Nonetheless, word of the impending assault reached sailors at [[Kiel]]. Many rebelled and were arrested, refusing to be part of a naval offensive which they believed to be suicidal. Ludendorff took the blame—the Kaiser dismissed him on [[26 October]]. The collapse of the Balkans meant that Germany was about to lose its main supplies of oil and food. The reserves had been used up, but U.S. troops kept arriving at the rate of 10,000 per day.<ref> Stevenson, ''Cataclysm'' (2004) p 383.</ref>

Having suffered over 6 million casualties, Germany moved toward peace. [[Prince Maximilian of Baden|Prince Max von Baden]] took charge of a new government as [[Chancellor of Germany]] to negotiate with the Allies. Negotiations with President Wilson began immediately, in the vain hope that better terms would be offered than with the British and French. Instead Wilson demanded the abdication of the Kaiser. There was no resistance when the [[Social Democratic|social democrat]] [[Philipp Scheidemann]] on [[9 November]] declared Germany to be a republic. Imperial Germany was dead; a new Germany had been born: the [[Weimar Republic]].<ref> Stevenson, ''Cataclysm'' (2004) ch 17.</ref>
=====Солунски фронт=====
Тек на крају рата силе Антанте су успеле да пробију фронт, након што се део немачких и аустоугарских војника повукао. Бугари су претрпели пораз у [[Битка код Доброг поља|бици код Доброг поља]], али су неколико дана касније зауставиле британске и грчке снаге у [[Битка код Дојранског језера|бици код Дојранског језера]]. Ипак, Бугарска је потписала примирје 29. септембра 1918.



===Крај рата===
[[Слика:Armisticetrain.jpg|thumb|Ова фотографија је направљена након потписивања примирја које је окончало Први светски рат. Снимљена је у Компијенској шуми. Фош је други с десна. Вагон са слике, у којем је потписано примирје Хитлер је 1940 изабрао за место на којем је Француска потписала капитулацију. Вагон је униште током савезничког бомбардовања Берлина.]]

Колапс Централних сила уследио је веома брзо. [[Бугарска]] је прва потписала примирје [[29. септембар|29. септембра]] [[1918]] у [[Солун]]у.<ref name = "indiana.edu-1918">{{cite web|url=http://www.indiana.edu/~league/1918.htm|title=1918 Timeline}}</ref> [[30. октобар|30. октобра]] [[1918]] [[Отоманска империја]] капитулирала је у [[Мудрос]]у.<ref name = "indiana.edu-1918"/>

24. октобра италијанска војска започела је велику офанзиву са циљем да поврати територије изгубљене након [[Битка за Капорето|битке за Капорето]]. Офанзива је кулминирала [[Битка за Виторио Венето|битком за Витори Венето]] која је означила нестанак Аустро-угарске војске као организоване борбене силе. Офанзива је такође покренула дезинтеграцију Аустро-угарског царства. Током последње недеље октобра донете су декларације о независности у [[Будимпешта|Будимпешти]], [[Праг]]у и [[Загреб]]у. 29. октобра Аустро-угарска је затражила примирје али су италијани наставили са наступањем заузевши [[Тренто]], [[Удине]] и [[Трст]]. 3. новембра Аустро-угарска је послала парламентарце и поново затражила примирје. Услови који су формулисани заједно са савезничком командом у Паризу убрзо су прихваћени од стране Аустро-угарске. Примирје са Аустро-угарском потписано је 3. новембра у вили Ђусти близу Падове. [[Аустрија]] и [[Мађарска]] склопиле су посебан споразум о примирју након збацивања Хабзбуршке монархије.

У Немачкој је избила револуција и 9. новембра је проглашена република. Кајзер је побегао у Холандију. 11. новембра, у железничком вагону у Компијену потписано је примирје са Немачком. У 11.00 часова, 11. новембра 1918 &mdash; једанестог часа, једанестог дана, једанестог месеца &mdash; примирје је ступило на снагу. Супротстављене армије на западном фронту почеле су повлачење са својих позиција. Канадски војник [[Џорџ Лоренс Прајс]] традиционално се сматра последњом жртвом Првог светског рата: погодио га је немачки снајпериста и умро је у 10.58 часова 11. новембра 1918.<ref>{{cite web|url=http://www.nwbattalion.com/last.html|title=The Last Hours| The 28th (North-west) Battalion Canadian Corps}}</ref>

====Allied Superiority and the [[Stab-in-the-Back Legend]], November 1918====
In November 1918 the Allies had ample supplies of men and materiel; continuation of the war would have meant the invasion of Germany. This had unforeseeable consequences; some Allied decisionmakers felt the war should be "finished," not just stopped, and many voices on both sides voiced the opinion that the war was not really over. {{Fact|date=May 2008}} But most Allied decisionmakers were eager to see the end of hostilities.

Berlin was almost 900 km from the Western Front; no Allied soldier had ever set foot on German soil in anger, and the Kaiser's armies retreated from the battlefield in good order. Thus many Germans, including [[Adolf Hitler]], were convinced their armies had not really been defeated.


A formal state of war between the two sides persisted for another seven months, until signing of the [[Treaty of Versailles]] with Germany on [[June 28]], [[1919]]. Later treaties with Austria, Hungary, Bulgaria and the Ottoman Empire were signed. However, the latter treaty with the Ottoman Empire was followed by strife (the [[Turkish Independence War]]) and a final peace treaty was signed between the Allied Powers and the country that would shortly become the [[Republic of Turkey]], at [[Treaty of Lausanne|Lausanne]] on [[July 24]] [[1923]].

Some [[war memorial]]s date the end of the War as being when the Versailles treaty was signed in 1919; by contrast, most commemorations of the War's end concentrate on the armistice of [[November 11]], [[1918]]. Legally the last formal peace treaties were not signed until the Treaty of Lausanne. Under its terms, the Allied forces abandoned [[Constantinople]] on [[23 August]], [[1923]].
{{further|[[World War I casualties]]}}

==Soldiers' experiences==
[[Слика:BVRC-Great-War-Contingent 1914.jpg|thumb|right|The First [[Bermuda Volunteer Rifle Corps]] Contingent, raised in 1914, sent as an extra, 90-man [[company]] to the [[Royal Lincolnshire Regiment|1 Lincolns]] in June, 1915, the first colonial volunteer unit to reach the Front. Its strength rapidly reduced. After losing 50% of its remaining men at [[Gueudecourt]] on 25 September, 1916, the survivors merged with a Second Contingent of thirty-seven, and trained as [[Lewis gun]]ners. By the War's end, the two contingents had lost over 75% of their combined strength. Forty died on active service. 16 were commissioned., one received the [[O.B.E]], and six the [[Military Medal]]]]

The soldiers of the war were initially volunteers, except for [[Italy]], but increasingly were [[conscription|conscripted]] into service. Books such as ''[[All Quiet on the Western Front]]'' detail the mundane time, but also the intense horror, of soldiers that fought the war. Britain's [[Imperial War Museum]] has collected more than 2,500 recordings of soldiers' personal accounts and selected transcripts, edited by military author [[Max Arthur]], have been published. The museum believes that historians have not taken full account of this material and accordingly has made the full archive of recordings available to authors and researchers.<ref>{{cite web
  | last = 
  | first = 
  | authorlink = 
  | coauthors = 
  | title = [[Forgotten Voices of the Great War]]
  | work = 
  | publisher = [[Imperial War Museum]]
  | date = 
  | url = http://www.forgottenvoices.co.uk/
  | format = 
  | doi = 
  | accessdate=30. 03. 2008.}}</ref>

==Prisoners of war==
[[Слика:Indian_army_soldier_after_siege_of_Kut.jpg|left|thumb|This photograph shows an emaciated Indian army soldier who survived the [[Siege of Kut]]]]

About 8 million men surrendered and were held in [[Pow camp|POW camps]] during the war. All nations pledged to follow the Hague Convention on fair treatment of [[prisoners of war]]. In general, a POW's rate of survival was much higher than their peers at the front.<ref>Geo G. Phillimore and Hugh H. L. Bellot, "Treatment of Prisoners of War", ''Transactions of the Grotius Society'' Vol. 5, (1919), pp. 47–64.</ref> Individual surrenders were uncommon. Large units usually surrendered en masse. At the [[Battle of Tannenberg (1914)|Battle of Tannenberg]] 92,000 Russians surrendered. When the besieged garrison of [[Kaunas]] surrendered in 1915, 20,000 Russians became prisoners. Over half of Russian losses were prisoners (as a proportion of those captured, wounded or killed); for Austria 32%, for Italy 26%, for France 12%, for Germany 9%; for Britain 7%. Prisoners from the Allied armies totalled about 1.4 million (not including Russia, which lost between 2.5 and 3.5 million men as prisoners.) From the Central Powers about 3.3 million men became prisoners.<ref>Niall Ferguson, ''The Pity of War'' (1999) pages 368-369</ref>

Germany held 2.5 million prisoners; Russia held 2.9 million and Britain and France held about 720,000. Most were captured just prior to the Armistice. The U.S. held 48,000. The most dangerous moment was the act of surrender, when helpless soldiers were sometimes gunned down.<ref> Dale Blair, ''No Quarter: Unlawful killing and surrender in the Australian war experience, 1915-1918''(2005)</ref><ref>Tim Cook, ''The politics of surrender: Canadian soldiers and the killing of prisoners in the First World War ''The Journal of Military History, Vol.70, No.3, 2006, pp.637-665 </ref> Once prisoners reached a camp, in general, conditions were satisfactory (and much better than in World War II), thanks in part to the efforts of the [[International Red Cross]] and inspections by neutral nations. Conditions were terrible in Russia, [[starvation]] was common for prisoners and civilians alike; about 15–20% of the prisoners in Russia died. In Germany food was in short supply, but only 5% died.<ref>
{{cite book |author=Richard B. Speed, III. |title=Prisoners, Diplomats and the Great War: A Study in the Diplomacy of Captivity |year=1990}}</ref><ref>Ferguson, ''The Pity of War'' (1999) ch 13</ref><ref>Desmond Morton, ''Silent Battle: Canadian Prisoners of War in Germany, 1914-1919'' (1992)</ref>

The Ottoman Empire often treated POWs poorly.<ref name="isbn0-691-09278-8">{{cite book |author=Bass, Gary Jonathan |title=Stay the Hand of Vengeance: The Politics of War Crimes Tribunals |link=http://books.google.com/books?id=M3XeD1OvxRYC |publisher=Princeton University Press |location=Princeton, N.J |year= |pages=107 |isbn=0-691-09278-8 |oclc= |doi=}}</ref> Some 11,800 British Empire soldiers, most of them Indians, became prisoners after the [[Siege of Kut]], in [[Mesopotamia]], in April 1916; 4,250 died in captivity.<ref>
{{cite web|publisher=British National Archives|title=The Mesopotamia campaign |url=http://www.nationalarchives.gov.uk/pathways/firstworldwar/battles/mesopotamia.htm|accessdate=10. 03. 2007.}}</ref>
Although many were in very bad condition when captured, Ottoman officers forced them to march {{convert|1100|km|mi|0|sing=off}} to [[Anatolia]]. A survivor said: "we were driven along like beasts, to drop out was to die."<ref>{{cite web|url=http://www.awm.gov.au/stolenyears/ww1/turkey/story2.asp|publisher=Australian War Memorial|title=Stolen Years: Australian Prisoners of War. Men of Kut ''Driven along like beasts''|accessdate=10. 03. 2007.}} </ref> The survivors were then forced to build a railway through the [[Taurus Mountains]].

In Russia, where the prisoners from the [[Czech Legion]] of the Austro-Hungarian army were released in 1917 they re-armed themselves and briefly became a military and diplomatic force during the Russian Civil War.

==War crimes==
===Геноцид===

[[Етничко чишћење|Етничка чишћења]] [[хришћанство|хришћанске]] популације Отоманског царства, од којих је је најпознатија масакри над [[Јерменски геноцид|Јерменима]] (сличне политике су спровођене и против [[Асирски геноцид|Асираца]] и [[Гендоцид над Потнским Грцима|Грцима]]), током последњих година Отоманског царства се углавном сматрају [[геноцид]]ом.<ref>[http://www.genocidewatch.org/TurkishPMIAGSOpenLetterreArmenia6-13-05.htm Letter] from the [[International Association of Genocide Scholars]] to [[Prime Minister of Turkey|Prime Minister]] [[Recep Tayyip Erdoğan]], [[June 13]], [[2005]]</ref> The Turks saw the entire Armenian population as an [[Fifth column|enemy]]<ref>Lewy, Guenter, "The Armenian Massacres in Ottoman Turkey: A Disputed Genocide", p.57</ref>  that had chosen to side with Russia during the beginning of the war.<ref>[[Niall Ferguson|Ferguson, Niall]]. ''The War of the World: Twentieth-Century Conflict and the Descent of the West''. New York: Penguin Press, 2006, p. 177 ISBN 1-5942-0100-5.</ref> The exact number of deaths is unknown although a range of 1.2 to 1.5 million is often given for the deaths of Armenians.<ref>[[Peter Balakian|Balakian, Peter]]. ''The Burning Tigris: The Armenian Genocide and America's Response''. New York: HarperCollins, 2003, pp. 195-196 ISBN 0-0605-5870-9.</ref> Successive Turkish governments have consistently [[Denial of the Armenian Genocide|rejected]] charges of genocide and of others, often arguing that those who died were simply caught up in the fighting or that killings of Armenians and other Christians were justified by their individual or collective [[treason]].<ref>[[David Fromkin|Fromkin, David]]. ''[[A Peace to End All Peace|A Peace to End All Peace: The Fall of the Ottoman Empire and the Creation of the Modern Middle East]]''. New York: Owl, 1989 pp. 212-215 ISBN 0-8050-6884-8</ref> These claims have often been labeled as [[historical revisionism]] by western scholars.

===Rape of Belgium===
{{main|Rape of Belgium}}

In Belgium, German troops, in fear of French and Belgian guerrilla fighters, or ''[[francs-tireurs]]'', massacred townspeople in [[Andenne]] (211 dead), [[Tamines]] (384 dead), and [[Dinant]] (612 dead). The victims included women and children. On [[25 August]] [[1914]], the Germans set fire to the town of [[Leuven]], burned the library containing about 230,000 books, killed 209 civilians and forced 42,000 to evacuate. These actions brought worldwide condemnation.<ref> Keegan, John. The First World War. 1998. pp82–83</ref>

==Economics and manpower issues==
[[Gross Domestic Product]] (GDP) increased for three Allies (Britain, Italy, and U.S.), but decreased in France and Russia, in neutral Netherlands, and in the main three Central Powers. The shrinkage in GDP in Austria, Russia, France, and the Ottoman Empire reached 30 to 40%. In Austria, for example, most of the pigs were slaughtered and, at war's end, there was no meat.

All nations had increases in the government's share of GDP, surpassing fifty percent in both Germany and France and nearly reaching fifty percent in Britain. To pay for purchases in the United States, Britain cashed in its massive investments in American railroads and then began borrowing heavily on [[Wall Street]]. President Wilson was on the verge of cutting off the loans in late 1916, but allowed a massive increase in [[Federal government of the United States|U.S. government]] lending to the Allies. After 1919, the U.S. demanded repayment of these loans, which, in part, were funded by German reparations, which, in turn, were supported by American loans to Germany. This circular system collapsed in 1931 and the loans were never repaid.

One of the most dramatic effects was the expansion of governmental powers and responsibilities in Britain, France, the United States, and the [[Dominions]] of the British Empire. In order to harness all the power of their societies, new government ministries and powers were created. New taxes were levied and laws enacted, all designed to bolster the [[war effort]]; many of which have lasted to this day.

At the same time, the war strained the abilities of the formerly large and bureaucratised governments such as in Austria-Hungary and Germany. Here, however, the long-term effects were clouded by the defeat of these governments.

Families were altered by the departure of many men. With the death or absence of the primary wage earner, women were forced into the workforce in unprecedented numbers. At the same time, industry needed to replace the lost laborers sent to war. This aided the struggle for [[suffragette|voting rights for women]].

As the war slowly turned into a [[Attrition warfare|war of attrition]], [[conscription]] was implemented in some countries. This issue was particularly explosive in Canada and Australia. In the former it opened a political gap between French-Canadians &mdash; who claimed their true loyalty was to Canada and not the British Empire &mdash; and the [[English language|Anglophone]] majority who saw the war as a duty to both Britain and Canada. Prime Minister [[Sir Robert Borden|Robert Borden]] pushed through a [[Military Service Act (Canada)|Military Service Act]], provoking the [[Conscription Crisis of 1917]]. In Australia, a sustained pro-conscription campaign by Prime Minister [[William Morris Hughes|Billy Hughes]], caused a split in the [[Australian Labor Party]] and Hughes formed the [[Nationalist Party of Australia]] in 1917 to pursue the matter. Nevertheless, the [[labour movement]], the [[Catholic Church]], and [[Irish republican|Irish nationalist]] expatriates successfully opposed Hughes' push, which was [[Australian plebiscite, 1917|rejected in two plebiscites]].

In Britain, rationing was finally imposed in early 1918, limited to meat, sugar, and fats (butter and [[Margarine|oleo]]), but not bread. The new system worked smoothly. From 1914 to 1918 trade union membership doubled, from a little over four million to a little over eight million. Work stoppages and strikes became frequent in 1917–18 as the unions expressed grievances regarding prices, alcohol control, pay disputes, fatigue from overtime and working on Sundays and inadequate housing. Conscription put into uniform nearly every physically fit man, six of ten million eligible. Of these, about 750,000 lost their lives and 1,700,000 were wounded. Most deaths were to young unmarried men; however, 160,000 wives lost husbands and 300,000 children lost fathers.<ref>Havighurst p.134-5.</ref>

Britain turned to her colonies for help in obtaining essential war materials whose supply had become difficult from traditional sources. Geologists, such as [[Albert Ernest Kitson]], were called upon to find new resources of precious minerals in the African colonies. Kitson discovered important new deposits of [[manganese]], used in munitions production, in the [[Gold Coast]].<ref>John Frederick Norman Green, 'Obituary: Albert Ernest Kitson', ''Geological Society, Quarterly Journal'' no 94, 1938, p. CXXVI</ref>

==Техника==
{{seealso|Technology during World War I}}
[[Слика:Nieuport.jpg|right|thumb|Француски ловачки авион Њепор 17, 1917.]]

Први светски рат почео је као судар технолигије 20. века и тактике 19. века, што је за последицу имало велики број људских жртава. Међутим, до краја 1917 главне стране у сукобу су извршиле модернизацију својих милионских армија у чију употребу су уведени пољски телефони, радио уређаји, оклопна кола, тенкови и авиони. Пешадијске формације су реорганизоване тако да пешадијска чета снаге 100 војника није више чинила основну маневарску јединицу. Насупрот гломазним четама предност је дата малим лако покретљивим водовима јачине до 10 војника којима је командовао нижи официр и који су обично били наоружани аутоматским оружијем и ручним гранатама. Велике промене нису заобишле ни артиљерију. 

На почетку рата артиљерија је била позиционирана са самој линији фронта и тукла је непријатељске циљеве директном ватром. 1917 индиректна артиљеријска ватра, па чак и минобацачка и митраљеска индиректна дејства постала су уобичајена ствар захвљујући новим техникама осматрања и прецизног одређивања раздаљине до циља у чему су посебан значај имале пољске телефонске линије и извиђачка авијација. Контра-батеријска дејства су такође постала уобичајена док су за лоцирање положаја непријатељске артиљерије коришћени новим савремени уређаји са лоцирање звука. 

Немачка војска је била далеко испред савезника по питању индиректног дејства артиљерије. На почетку првог светског рата Немци су располагали тешким артиљеријским оруђима калибра 150 и 210 -{mm}- док су типични британски и француски топови били калибра од 75 до 105 -{mm}-. Највећа британска хаубица на почетку рата била је калибра 152 -{mm}- али је била толико тешка да је морала да буде транспортована у деливима и склапана на положају. Немци су такође користили и аустријске хаубице и мерзере калибра 305 и 420 -{mm}- и развили су минобацаче различитих калибра који су били идеални за рововску борбу. <ref>{{cite book |last=Mosier |first=John | title=Myth of the Great War: How the Germans Won the Battles and How the Americans Saved the Allies | year=2001 | publisher=Harper Collins | location=New York | id=ISBN 0-06-019676-9 | chapter=Germany and the Development of Combined Arms Tactics | pages=42–48 }}</ref>


Током Првог светског рата доминирала је рововска борба у којој је за сваки освојени педаљ земље гинуо велики број војника. Неке од најкрвавијих битака у историји одиграле су се током Првог светског рата. Неке од тих битака су [[Битка на Ипру]], [[Прва битка на Марни]], [[Битка код Камбрија]], [[Битка на Соми]], [[Битка за Верден]] и [[Битка за Галипоље]]. Највећи број губитака током рата може се приписати дејству противничке артиљерије. Велики број рана у пределу главе, проузрокованих шрапнелима од експлозије артиљеријских граната био је повод за све зараћене стране да приступе развоју модерних челичних шлемова. Прво је то учинила Француска 1915. са својим моделом [[Едријанов шлем|Едријановог шлема]]. Британци су убрзо развили тзв. [[Бродијев шлем]] који су током рата, осим британских носили и амерички војници. 1916. Немци су опремили своју војску тзв. [[Шталхелм]]ом, челичним шлемом који је, уз мање модификације остао у употреби све до данас.

Иако су забрањени [[Хашка конвенција|Хашком конвенцијом]] из 1907. током Првог светског рата коришћени су [[бојни отрови]] и вршена су ваздушна бомбардовања цивилних циљева, оба са релативно малом ефикасношћу<ref>{{cite web |url=http://www-cgsc.army.mil/carl/resources/csi/Heller/HELLER.asp |title=Chemical Warfare in World War I |accessdate=30. 10. 2007. |format= |work=}}</ref> иако је њихов утицај на јавно мњење био далеко значајнији.<ref>Postwar, there were numerous pulp novels on future "gas wars", including ''Ghastly Dew'' ''The Gas War of 19--''.</ref>

Распрострањена употреба бојних отрова била је једна од главних карактеристика Првог светског рата. Бојни отрови који су коришћени били су [[хлорин]], [[сенф гас]] и [[фозген]]. Упркос масовној употреби, релативно мали проценат укупних губитака на обе стране може се приписати дејству бојних отрова. Недуго након почетка хемијског рата, војници на фронту опремљени су првим примитивним моделима [[Гас маска|гас маски]] које су значајно усавршене до краја рата. 

Најмоћнија копнена оруђа били су железнички топови који су тежили и по више стотина тона. Немачки железники топови често су називани именом "Дебела Берта" иако првобитни оруже са овим именом није било железнички топ. Најпознатији немачки топ током Првог светског рата био је тзв. [[Париски топ]] који је конструисан како би са раздаљине од преко 100 -{km}- бомбардовао француску престоницу [[Париз]] иако су његове гранте биле релативно лаке и тежиле су 94 -{kg}-. Савезници су такође имали железничке топове, али су они по квалитету и ефикасности били далеко иза немачких. 

Прва борбена употреба ваздухопловства одиграла се 23. октобра 1911 током [[Италијанско-турски рат|Италијанско-турског рата]] када су италијански ваздухоплови извршили прво ваздушно извиђање. Већ следеће године италијански ваздухоплови извршили су и прво бомбардовање непријатељских трупа као и фотографисање покрета непријатељских јединица. 1914. године постало је очигледно да ће ваздухопловство имати значајну улогу у будућим сукобима. Први ратни ваздухоплови коришћени су за ваздушно извиђање и блиску подршку трупама на земљи. Како би се супротставиле претњи из ваздуха армије широм света почеле су да се наоружавају противавионским топовима, а уследио је и развој ловачке авијације. Убрзо затим Немачка и Британија су развиле прве стратешке бомбардере али је Немачка за задатке бомбардовања, поред бомбардера користила и [[цепелин]]е.

Пред крај рата 1918. први пут је употребљен носач авиона и то у акцији у којој су британски авиони [[Соповит Кемел]], који су полетели са носача авиона [[ХМС Фјуријус]] бомбардовали хангаре за смештај немачких цепелина у близини Тондерна.

[[Слика:Armoured car.jpg|thumb|right|Оклопни аутомобили]]

Немачке [[Подморница|подморнице]] ступиле су у акцију одмах по избијању сукоба. Придржавајући се наизменично правила ограниченог и неограниченог подморничког рата, [[Немачка царска морнарица]] употребила је подморнице у циљу пресецања поморских линија снабдевања од којих је зависила способност Британије за даље вођење рата. Велики број потпљених бродова и привидна неповредивост немачких подморница довеле су у другој половини рата до развоја средстава за противподморничку борбу као што су [[дубинске бомбе]], [[хидрофон]], подморнице за лов на напријатељске подморнице. У циљу повећања оперативног радијуса дејства својих подморница немачки инжењери предложили су 1916. изградњу великих подморница за снабдевање. Овај предлог биће заборављен у међуратном периоду да би опет добио на значају по избијању Другог светског рата. 



Trenches, machineguns, air reconnaissance, barbed wire, and modern artillery with [[fragmentation shell]]s helped bring the battle lines of World War I to a stalemate. The British sought a solution with the creation of the tank and [[mechanised warfare]]. The [[Mark I (tank)|first tanks]] were used during the [[Battle of the Somme]] on [[15 September]] [[1916]]. Mechanical reliability became an issue, but the experiment proved its worth. Within a year, the British were fielding tanks by the hundreds and showed their potential during the [[Battle of Cambrai (1917)|Battle of Cambrai]] in November 1917, by breaking the Hindenburg Line, while [[combined arms]] teams captured 8000 enemy soldiers and 100 guns. Light [[Automatic firearm|automatic weapons]] also were introduced, such as the [[Lewis Gun]] and [[Browning Automatic Rifle|Browning automatic rifle]].

Manned [[observation balloon]]s, floating high above the trenches, were used as stationary reconnaissance platforms, reporting enemy movements and directing artillery. Balloons commonly had a crew of two, equipped with [[parachute]]s.<ref>Winter, Denis. ''First of the Few''.</ref> In the event of an enemy air attack, the crew could parachute to safety. At the time, parachutes were too heavy to be used by pilots of aircraft (with their marginal power output) and smaller versions would not be developed until the end of the war; they were also opposed by British leadership, who feared they might promote cowardice.<ref name=FullCircle>[[Johnnie Johnson (RAF officer)|Johnson, James Edgar]], ''Full Circle: The Story of Air Fighting'' (2001) ISBN 0304358606</ref> Recognised for their value as observation platforms, balloons were important targets of enemy aircraft. To defend against air attack, they were heavily protected by antiaircraft guns and patrolled by friendly aircraft; to attack them, unusual weapons such as air-to-air rockets were even tried. Blimps and balloons contributed to air-to-air combat among aircraft, because of their reconnaissance value, and to the trench stalemate, because it was impossible to move large numbers of troops undetected. The Germans conducted air raids on England during 1915 and 1916 with airships, hoping to damage British morale and cause aircraft to be diverted from the front lines. The resulting panic took several squadrons of fighters from France.<ref name=FullCircle />
[[Слика:Nieuport w Le Prieur rockets.jpg|thumb|Johnson's Nieuport 11 armed with rockets for attacking observation balloons]]

Another new weapon, [[flamethrower]]s, were first used by the German army and later adopted by other forces. Although not of high tactical value, they were a powerful, demoralizing weapon and caused terror on the battlefield. It was a dangerous weapon to wield, as its heavy weight made operators vulnerable targets.

[[Trench railways]] evolved to supply the enormous quantities of food, water, and ammunition required to support large numbers of soldiers in areas where conventional transportation systems had been destroyed. A trench railway system was included in construction of the [[Maginot Line]], but internal combustion engines and improved traction systems for wheeled vehicles rendered trench railways obsolete within a decade.

==Opposition to the war==
{{main|Opposition to World War I}}
The [[trade union]] and [[socialism|socialist]] movements had long voiced their opposition to a war, which they argued, meant only that workers would kill other workers in the interest of [[capitalism]]. Once war was declared, however, many socialists and trade unions backed their governments. Among the exceptions were the [[Bolshevik]]s, the [[Socialist Party of America]], and the [[Italian Socialist Party]], and individuals such as [[Karl Liebknecht]], [[Rosa Luxemburg]] and their followers in Germany. There were also small anti-war groups in Britain and France. Other opposition came from [[conscientious objector]]s - some socialist, some religious - who refused to fight. In Britain 16,000 people asked for conscientious objector status.<ref name="isbn0-691-01232-6">{{cite book |author=Lehmann, Hartmut; Veer, Peter van der |title=Nation and religion: perspectives on Europe and Asia |link=http://books.google.com/books?id=mtGPshIg-TgC |publisher=Princeton University Press |location=Princeton, N.J |year=1999 |pages=62 |isbn=0-691-01232-6 |oclc= |doi=}}</ref> Many suffered years of prison, including [[solitary confinement]] and bread and water diets. Even after the war, in Britain many job advertisements were marked "No conscientious objectors need apply". Many countries jailed those who spoke out against the conflict. These included [[Eugene Debs]] in the United States and [[Bertrand Russell]] in Britain. In the U.S. the 1917 [[Espionage Act]] effectively made free speech illegal and many served long prison sentences for statements of fact deemed unpatriotic. The [[Sedition Act of 1918]] made any statements deemed "disloyal" a federal crime. Publications at all critical of the government were removed from circulation by postal censors.<ref name = "Karp-PoW-1979"/>

==Последице==
{{main|Aftermath of World War I}}
[[Слика:Beaumont hamel newfoundland memorial.jpg|thumbnail|left|The [[Dominion of Newfoundland|Newfoundland]] Memorial at [[Beaumont Hamel]]]]

Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе; нестала су четири царства: Немачко, Аустро-угарско, Отоманско и Руско. Четири династије: [[Хоенцолерн]]и, [[Хабзбурзи]], [[Романови]] и [[Отоманска династија|Отомани]], са својом аристократијом су такође пале након рата. Белгија и Србија су биле тешко разрушене, док је Француска имала 1,4 милиона мртвих војника. Немачка и Русија су такође претрпеле велике губитке. Рат је имао и дубоке економске последице. Као додатак на то, [[шпански грип|велика епидемија грипа]], које почела у последњим месецима рата, је убила на милионе људи у Европи и проширила се широм света. Епидемија шпанскогр грипа је убила око 50 милиона људи у свету.<ref>
{{cite web|url=http://www.nap.edu/books/0309095042/html/7.html|title=The Threat of Pandemic Influenza: Are We Ready? Workshop Summary |year=2005 |publisher=Board on Global Health |accessdate=11. 03. 2008.
}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.influenzareport.com/ir/overview.htm|title=Influenza Report}}</ref>

===Потоњи сукоби===
Крај Првог светског рата је поставио сцену за остале сукобе у свету, од којих се неки настављају у 21. век. [[Бољшевици]] предвођени [[Владимир Лењин|Владимиром Лењеином]] су извели [[Октобарска револуција|социјалистичку револуцију]]. [[Адолф Хитлер]] је захваљујући немачком незадовољству због [[Версајски мир|Версајског]] мира успео да стекне популарност и власт. [[Други светски рат]] је био делимично наставак битке за моћ која није никада до краја решена у Првом светском рату; нацисти су током 1930их и 1940их оправдавали своје акције агресија на друге државе због осећаја неправде коју су им нанели победници на крају рата.

Настанак Израела и корени данашњих [[Израелско-арапски сукоб|израелско-арпаских сукоба]] се могу пронаћи у нестабилној расподели моћи на Блиски истокБлиском истоку које су настале крајем Првог светског рата.<ref>[http://www.economist.com/countries/Israel/profile.cfm?folder=History%20in%20brief Economist.com | Country Briefings: Israel<!-- Bot generated title -->]</ref> Пре рата, Отоманско царство је успевало да одржи умерени ниво мира и стабилности на Блиском истоку.<ref>[http://www.wsu.edu/~dee/OTTOMAN/OTTOMAN1.HTM The Ottomans<!-- Bot generated title -->]</ref> Са крајем рата и пада отоманске власти, настао је вакуум власти и појавили су се сукобљени захтеви за земљом и државаом. Неко време после само површних разговора са локалним пстановништвом наметнуте су политичке границе које су наметнули победници из Првог светског рата и оне су у 21. веку и даље проблематичне.<ref>[http://www.theatlantic.com/doc/199302/kaplan Syria: Identity Crisis<!-- Bot generated title -->]</ref><ref>[http://almashriq.hiof.no/lebanon/900/902/Kamal-Salibi/ How it all began - A concise history of Lebanon<!-- Bot generated title -->]</ref> While the dissolution of the [[Ottoman Empire]] at the end of World War I was a pivotal milestone in the creation of the modern political situation of the Middle East, including especially the [[Arab-Israeli conflict]],<ref>[http://www.international.ucla.edu/article.asp?parentid=24920 Future of Iraq, Israel-Palestine Conflict, and Central Asia Weighed at International Conference, UCLA International Institute<!-- Bot generated title -->]</ref><ref>[http://www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/History/Ottoman.html Ottoman Rule<!-- Bot generated title -->]</ref><ref>[http://books.google.com/books?id=wfIFVze1MqQC&dq=fall+ottoman+empire+israel+palestine&pg=PP1&ots=4yaJpLFPPD&source=citation&sig=ZUc3NVOQe7fifMQhB_9UPZ1zxs4&hl=en&prev=http://www.google.com/search?hl=en&q=fall+ottoman+empire+israel+palestine&sa=X&oi=print&ct=result&cd=1&cad=bottom-3results#PPA6,M1]</ref> the end of Ottoman rule also spawned lesser known disputes over water and other natural resources.<ref>[http://www.oranim.ac.il/courses/meast/water/Roots%20of%20the%20Water%20Conflict%20in%20the%20Middle%20East.htm Roots of the Water Conflict in the Middle East<!-- Bot generated title -->]</ref>

===Мировни споразуми===
Савезници су након рата наметнули Централним силама низ мировних уговора. [[Версајски мир|Версајским миром]] из [[1919]], који је Немачка потписала након што је била у блокади, је окончао рат. Мир је означио Немачку одговорном за рат и захтевао је од Немачке да плати огромну [[ратна одштета|ратну одштету]] и преда своје колоније победницима. У немогућности да исплати одштету (што је била последица територијалних губитака и послератне рецесије)<ref>Keynes, J.M. ''The Economic Consequences of the Peace'' (New York : Harcourt, 1920).</ref> Немачка је узимала зајмове од Сједињених Држава, све док плаћање одштете није окончано [[1931]]. Версајски мир је изазвао велико огорчење у Немачкој, који су немачки националисти, а посебно [[нацизам|нацисти]], искоришћавали у [[теорија завере|теорији завере]] названој [[Легенда о убоду у леђа]]. Такође је допринео економској пропасти [[Вајмарска република|Вајмарске републике]] изазвавши неконтролисану [[инфлација|инфлацију]] током 1920их.

[[Мир из Севра|Миром из Севра]] из 1920. предвиђено је да се [[Отоманско царство]] подели. Међутим, султан никада није усвојио мир из Севра, а [[Турски републикански покрет]] га је одбацио. Ово је довело до [[Турски рат за независност|Турског рата за независност]] и коначно, до [[мир из Лозане|мира из Лозане]] [[1923]]. [[Аустро-Угарска]] је такође била подељена, углавном по етничким линијама, мировним споразумима из [[мир из Сен Жермена|Сен Жермена]] и [[Тријанонски мир|Тријанона]].

===Новонастале државе===
[[Пољска]] је поново успоставила као независна држава, након више од једног века, док су [[Краљевина Југославија]] и [[Чехословачка]] биле нове државе. Русије је постала [[Совјетски Савез]] и изгубила је [[Финска|Финску]], [[Естонија|Естонију]], [[Литванија|Литванију]] и [[Летонија|Летонију]], које су постале независне државе. Отоманско царство је ускоро заменила [[Турска]] и неколико других држава на Блиском Истоку.

У Британској империји, рат је ослободио нове облике национализма. [[Битка на Галипољу]] је у [[Аустралија|Аустралији]] и [[Нови Зеланд|Новом Зеланду]] постала позната као „ватрено крштење“. Ово је био први велики рат у ком су новоуспостављене државе бориле. Након [[битка код избочине Вими|битке код избочине Вими]], у којој су се канадске дивизије по први пут бориле као јединствен корпус, Канађани су почели да називају себе нацијом „изливеном из ватре“. Пошто су успели на истом бојишту на ком су матичне државе претходно посртале, ово је био први пут да су Канађани добили поштовање за своје успехе. Након што је у рат ушла као Доминион Британске империје, [[Канада]] је из рата изашла као независна држава.<ref>[http://www.cbc.ca/canada/ottawa/story/2008/05/09/babcock-citizen.html "Canada's last WW1 vet gets his citizenship back"] ''CBC News'' [[2008-05-09]]</ref> Док је остале доминионе представљало Уједињено Краљевство, Канада је била самостални преговарач и потписник [[Версајски мир|Версајског мира]].

===Социјална траума===

Искуства из рата довела су до колективних траума за све земље учеснице. Оптимизам са почетка века је нестао, а они који су се борили у рату су постали познати под називом [[Изгубљена генерација]]. У току неколико наредних година, већи део Европе је био у жалости. Војници који су се враћали кући су патили од ужаса чији су били сведоци. Многи ветерани су патили од [[пострауматски стресни поремећај|пострауматског стресног поремећаја]].

Социјална траума изазвана годинама ратовања се исказивала кроз различите начине. Неки људи су били огорчени због [[национализам|национализма]] и његових последица, па су почели да теже према више [[интернационализам|интернационалистичком]] свету, пружајући подршку организацијама као што је [[Друштво народа]]. [[Пацифизам]] је постао изузетно популаран. Други су имали сасвим супротне реакције, верујући да се могу ослонити само на силу и војну моћ у хаотичном и нечовечанском свету. [[Антимодернизам|Антимодернистички]] погледи били су последица многих промена које су се дешавале у друштву. Успон [[нацизам|нацизма]] и [[фашизам|фашизма]] је укључивао оживљавање националистичког духа и одбацивање многих послератних променна. Слично томе, популарност [[Легенда о убоду у леђа|легенде o убоду у леђа]] је био тестамент психолошком стању поражене Немачке и одбацивање одговорности за сукоб. Теорија завере о издаји је постала уобичајена, а немачка јавност је видела себе као жртве. Прихваћеност легенде о убоду у леђа имала је значајну улогу у успону нацизма. Осећања разочарања и [[цинизам|цинизма]] су постала очита, док је [[нихилизам]] добијао на популарности. Ово разочарање у човечанство је културни врхунац имало са [[дадаизам|дадаистичким]] културним покретом. Многи су веровали да је рат најавио крај света какав је био до тад, укључијући пад [[капитализам|капитализма]] и [[империјализам|империјализма]]. [[Комунизам|Комунистички]] и [[социјализам|социјалистички]] покрети широм света су црпли снагу из ове теорије и уживали су подршку какву нису имали до тада. Оваква осећања су најјасније била исказана у подручјима директно или тешко погођеним ратом.<ref>Baker, Kevin [http://harpers.org/StabbedInTheBack.html Stabbed in the Back! The past and future of a right-wing myth] Harper's Magazine, June 2006</ref><ref>Chickering, Rodger, ''Imperial Germany and the Great War, 1914-1918." Cambridge, Cambridge University Press: 2004</ref>

==Друга имена==
Пре Другог светског рата, Први светски рат је називан ''Великим ратом'', ''Светским ратом'', ''Ратом који ће окончати све ратове'', ''Кајзеровим ратом'', ''Ратом нација'' и ''Ратом у Европи''. У Француској и Белгији понекад се називао ''Ратом за правду'' (''-{La Guerre du Droit}-'') или ''Рат за очување цивилизације'', посебно на ордењима и комеморативним споменицима.

Немачки биолог и филозоф [[Ернст Хекел]] је кратко по избијању рата написао:
{{цитат|Нема сумње да ће ток и карактер страховитог Европског рата... пристајати првом светском рату у правом смислу те речи}}<ref>"The Yale Book of Quotations" (2006) [[Yale University Press]], edited by Fred R. Shapiro </ref>

Ово је први познати случај употребе назива Први светски рат, који је претходно први пут забележен 1931. Овај термин је поново употребљен при крају рата. Новинар [[Тајмс]]а, поручник [[Charles A. Repington]] је написао:

{{цитат|Унос у дневник, 10. септембар 1918: Расправљали смо о правом имену за рат. Предложио сам да га од сад зовемо Рат, али то не би потрајало. Наполенов рат је био Велики рат. Називање Немачким ратом било је превише ласкаво за Швабу. Предложио сам Светски рат као неупоредиво бољи назив, и коначно смо се сви сложили да га назовемо Први светски рат како би спречили људе из овог миленијума да забораве да је историја света била историја рата.}}<ref>''"The First World War, 1914–1918" (1920)'' "The Yale Book of Quotations" (2006) [[Yale University Press]], edited by Fred R. Shapiro </ref>

<!--MALO SLOBODNIJI PREVODi CITATA, MISLIM DA NEMA POTREBE ZA POSLEDNJIM PASUSOM


Before World War II, the war was also known as ''The Great War'', ''The World War'', ''The War to End All Wars'', ''The Kaiser's War'', ''The War of the Nations'' and ''The War in Europe''. In France and Belgium it was sometimes referred to as ''La Guerre du Droit'' (''the War for Justice'') or ''La Guerre Pour la Civilisation'' / ''de Oorlog tot de Beschaving'' (''the War to Preserve Civilization''), especially on medals and commemorative monuments. The term used by official histories of the war in Britain and Canada is ''The First World War'', while American histories generally use the term ''World War I''.

German biologist and philosopher [[Ernst Haeckel]] wrote this shortly after the start of the war:

{{cquote|There is no doubt that the course and character of the feared "European War"...will become the first world war the full sense of the word.
''[[Indianapolis Star]]'' [[September 20]] [[1914]]<ref>"The Yale Book of Quotations" (2006) [[Yale University Press]], edited by Fred R. Shapiro </ref>}}

This is the first known instance of the term ''First World War'', which previously had been dated to 1931 for the earliest usage. The term was used again near the end of the war. [[The Times]] journalist Colonel [[Charles à Court Repington|Charles A. Repington]] (1858–1925) wrote:

{{cquote|[''Diary entry, [[September 10]] [[1918]]'']: We discussed the right name of the war. I said the we called it now ''The War'', but that this could not last. The Napoleonic War was ''The Great War.'' To call it ''The German War'' was too much flattery for the Boche. I suggested ''The World War'' as a shade better title, and finally we mutually agreed to call it ''The First World War'' in order to prevent the millennium folk from forgetting that the history of the world was the history of war.<ref>''"The First World War, 1914–1918" (1920)'' "The Yale Book of Quotations" (2006) [[Yale University Press]], edited by Fred R. Shapiro </ref>}}

In many European countries, it appears the current usage is tending back to calling it ''The Great War'' / ''la Grande Guerre'' / ''de Grote Oorlog'' / ''der Große Krieg'', because of the growing historical awareness that, of the two 20th century world wars, the 1914–1918 conflict caused more social, economic and political upheaval. It was also one of the prime factors in the outbreak of the Second World War.World War.
-->



==Види још==
{{Портал2|Историја}}
{{wikisource|Wikisource:World War I|World War I}}
*[[Руски грађански рат]]
*[[Други светски рат]]

===Media===
{{multi-video start}}
{{multi-video item|filename=Bombers of WW1.ogg|title=Bombers of WWI|description= Video clip of allied bombing runs over German lines.|format=[[Theora]]}}
{{multi-video item|filename=Tanks of WWI.ogg|title=Tanks of WWI|description=Primitive WWI tanks help the Allies with an advance in Langres, France (1918).|format=[[Theora]]}}
{{multi-video end}}

===Animated maps===
*[http://www.the-map-as-history.com/demos/tome06/ An animated map "Europe plunges into war"]
*[http://www.the-map-as-history.com/demos/tome03/ An animated map of Europe at the end of the First World War]

==Notes==
{{reflist|2}}

==References==
{{seealso|List of World War I books}}
{{refbegin}}
* {{cite book |author=[[American Battle Monuments Commission]] |title=American armies and battlefields in Europe: a history, guide, and reference book |publisher=U.S.G.P.O. |year=1938 |url=http://www.secstate.wa.gov/history/publications_detail.aspx?p=31 |isbn=}}
* {{cite book |author=[[American Battle Monuments Commission]] |title=American armies and battlefields in Europe : a history, guide, and reference book |publisher=U.S.G.P.O. |year=1938 |url=http://www.secstate.wa.gov/history/ww1/maps.aspx |isbn=}}
* {{cite book |title=Army art of World War I |publisher=U.S. Army Center of Military History: Smithsonian Institution, National Museum of American History |year=1993 |url=http://www.secstate.wa.gov/history/publications_detail.aspx?p=28 |isbn=}}
* {{cite book |author=Coffman Edward M |title=The War to End All Wars: The American Military Experience in World War I |year=1998 |isbn=0813109558}}
* {{cite book |author=Cruttwell Charles Robert Mowbray Fraser |title=A History of the Great War, 1914–1918 |originalyear=1934 |year=2007 |isbn=0897333152}} general military history
* {{cite book |author=[[Modris Eksteins|Eksteins Modris]] |title=Rites of Spring: The Great War and the Birth of the Modern Age |year=1989 |isbn=0593018621}} an analysis of cultural changes before, during, and after the war
* {{cite book |author=Ellis John, Cox Michael |title=The World War I Databook: The Essential Facts and Figures for All the Combatants |year=2002 |isbn=1854107666}}
* {{cite book |author=Esposito Vincent J |title=The West Point Atlas of American Wars: 1900–1918 |year=1997 |url= http://www.dean.usma.edu/history/web03/atlases/great%20war/great%20war%20index.htm |isbn=}} despite the title covers entire war
* {{cite book |author=Falls Cyril |title=The Great War |year=1960 |publisher=Capricorn |isbn=0399501002}} general military history
* {{cite book |author=Fussell Paul |title=The Great War and Modern Memory |year=1975 |isbn=}} on literature
* {{cite book |author=Gray Edwyn A |title=The U-Boat War, 1914–1918 |year=1994 |isbn=}}
* {{cite book |author=Haber LF |title=The Poisonous Cloud: Chemical Warfare in the First World War |year=1986 |isbn=}}
* {{cite book |author=Halpern Paul G |title=A Naval History of World War I |year=1995 |isbn=}}
* {{cite book |author=Hardach Gerd |title=The First World War 1914–1918 |year=1977 |isbn=}} economics
* {{cite book |author=Henig Ruth |title=The Origins of the First World War |year=2002 |isbn=}}
* {{cite book |author=Herrmann David G |title=The Arming of Europe and the Making of the First World War |year=1996 |isbn=}}
* {{cite book |author=Herwig Holger H |title=The First World War: Germany and Austria-Hungary 1914–1918 |year=1996 |isbn=}}
* {{cite book |author=Higham Robin and Dennis E. Showalter, eds. |title=Researching World War I: A Handbook |year=2003 |isbn=}}, historiography, stressing military themes
* {{cite book |author=Howard Michael |title=The First World War |year=2002 |pages=175 |isbn=}}, general military history
* {{cite book |author=Hubatsch Walther |title=Germany and the Central Powers in the World War, 1914–1918 |year=1963 |isbn=}}
* {{cite book |author=Joll James |title=The Origins of the First World War |year=1984 |isbn=}}
* {{cite book |author=[[John Keegan|Keegan John]] |title=The First World War |year=1999 |isbn=}}, general military history
* {{cite book |author=Karp Walter |title=The Politics of War |year=1979 |isbn=}}, Wilson's maneuvering U.S. into war
* {{cite book |author=Kennedy David M |title=Over Here: The First World War and American Society |year=1982 |isbn=}}, covers politics & economics & society
* {{cite book |author=Kennett Lee B |title=The First Air War, 1914–1918 |year=1992 |isbn=}}
* {{cite book |author=Lee Dwight E (ed.) |title=The Outbreak of the First World War: Who Was Responsible? |year=1958 |isbn=}}, readings from multiple points of view
* {{cite book |author=Lyons Michael J |title=World War I: A Short History |edition=2nd Edition |publisher=Prentice Hall |year=1999 |isbn=}}
* {{cite book |author=Morton Desmond, and [[Jack Granatstein|Granatstein JL]] |title=Marching to Armageddon: Canadians and the Great War 1914–1919 |year=1989 |isbn=}}
* {{cite book |author=Pope Stephen, Wheal Elizabeth-Anne (eds.) |title=The Macmillan Dictionary of the First World War |year=1995 |isbn=}}
* {{cite book |author=Robbins Keith |title=The First World War |year=1993 |isbn= }}, short overview
* {{cite book |author=Silkin Jon ed. |title=The Penguin Book of First World War Poetry |edition=2nd ed. |year=1997 |isbn=}}
* {{cite book |author=[[David Stevenson (WW1 historian)|Stevenson David]] |title=Cataclysm: The First World War As Political Tragedy |year=2004 |pages=560pp |isbn=}}, major reinterpretation
* {{cite book |author=[[David Stevenson (WW1 historian)|Stevenson David]] |title=The First World War and International Politics |year=2005 |isbn=}}
* {{cite book |author=Stokesbury James |title=A Short History of World War I |year=1981 |isbn=}}
* {{cite book |author=[[Hew Strachan|Strachan Hew]] |title=The First World War: Volume I: To Arms |year=2004 |isbn=}}: the major scholarly synthesis. Thorough coverage of 1914; Also: 
* {{cite book |author=[[Hew Strachan|Strachan Hew]] |title=The First World War |year=2004 |isbn=}}: a 385pp version of his multivolume history
* {{cite book |author=[[A.J.P. Taylor|Taylor AJP]] |title=The First World War: An Illustrated History |publisher=Hamish Hamilton |year=1963 |isbn=}}
* {{cite book |author=[[Barbara Tuchman|Tuchman Barbara]] |title=[[The Guns of August]] |isbn=}}, tells of the opening diplomatic and military manoeuvres
* {{cite book |author=[[Spencer Tucker|Tucker Spencer]], ed. |title=The Encyclopedia of World War I: A Political, Social, and Military History |year=2005 |volumes=5 |isbn=}}, online at eBook.com
* {{cite book |author=Tucker Spencer, ed. |title=European Powers in the First World War: An Encyclopedia |year=1999 |isbn=}}
* {{cite book |author=[[Anne Venzon|Venzon Anne]] ed. |title=The United States in the First World War: An Encyclopedia |year=1995 |isbn=}}
* {{cite book |author=[[Jay Winter|Winter Jay M]] |title=The Experience of World War I |edition=2nd ed |year=2005 |publisher=Oxford University Press |isbn=0195207769}}, topical essays; well illustrated
* {{cite book |author=[[Dan van der Vat|van der Vat Dan]] |title=The Atlantic Campaign |year=1988 |isbn=0586206957}} Connects submarine and antisubmarine operations between wars, and suggests a continuous war
* Price Alfred, Dr. ''Aircraft'' versus ''the Submarine''. Deals with technical developments, including the first dipping hydrophones
* {{Harvard reference
 | Surname1 = Dignan
 | Given1 = Don
 | Year = 1971
 | Title = The Hindu Conspiracy in Anglo-American Relations during World War I. The Pacific Historical Review, Vol. 40, No. 1. (Feb., 1971), pp. 57-76.
 | URL =
 | Publisher = University of California Press
 | issn = 0030-8684
}}.
* {{Harvard reference
 | Surname1 = Fraser
 | Given1 = Thomas G
 | Year = 1977
 | Title = Germany and Indian Revolution, 1914-18. Journal of Contemporary History, Vol. 12, No. 2 (Apr., 1977), pp. 255-272.
 | URL =
 | Publisher = Sage Publications
 | issn = 00220094
}}
* {{Harvard reference
 | Surname1 = Hughes
 | Given1 = Thomas L
 | Year = 2002
 | Title = The German Mission to Afghanistan, 1915-1916.German Studies Review, Vol. 25, No. 3. (Oct., 2002), pp. 447-476.
 | URL =
 | Publisher = German Studies Association
 | issn = 01497952
}}
* {{Harvard reference
 | Surname1 = Herbert
 | Given1 = Edwin
 | Year = 2003
 | Title = Small Wars and Skirmishes 1902-1918: Early Twentieth-century Colonial Campaigns in Africa, Asia and the Americas
 | URL =
 | Publisher = Nottingham, Foundry Books Publications.
 | isbn = 1901543056
}}
{{refend}}

===Western Front===
====American Operations====
* [[American Battle Monuments Commission]], "[http://www.secstate.wa.gov/history/maps_detail.aspx?m=24 American operations in the Aisne-Marne region: May 31–October 12, 1918]"
* [[American Battle Monuments Commission]], "[http://www.secstate.wa.gov/history/maps_detail.aspx?m=25 American operations in the St. Mihiel region: September 12–November 11, 1918]"
* [[American Battle Monuments Commission]], "[http://www.secstate.wa.gov/history/maps_detail.aspx?m=25 The Meuse-Argonne offensive of the American First Army: September 26–November 11, 1918]"



==Спољашње везе==
*[http://www.firstworldwar.com/ A multimedia history of World War I]
*[http://www.greatwar.nl/ The Heritage of the Great War, Netherlands]
*[http://news.bbc.co.uk/1/hi/special_report/1998/10/98/world_war_i/198172.stm The War to End All Wars on BBC]
*[http://www.cwgc.org/ The Commonwealth War Graves Commission]
*[http://www.secstate.wa.gov/history/ww1/ World War I : Soldiers Remembered] Presented by the Washington State Library and Washington State Archives
*[http://www.remuseum.org.uk/corpshistory/rem_corps_part14.htm Royal Engineers Museum] Royal Engineers and the First World War
*[http://www.greatwarmap.com/ World War 1 Atlas] A day-by-day map of the First World War
*[http://www.gettysburg.edu/special_collections/collections/manuscripts/collections/ms048.dot WWI Service Questionnaires at Gettysburg College]
*[http://www.theblackvault.com/modules.php?name=coppermine&file=thumbnails&album=4 Collection of World War I Color Photographs]