Revision 41060 of "Memorandum SANU" on srwikisource

{{bez izvora}}
{{заглавље
| претходна=
| следећа=
| наслов=Memorandum SANU
| одељак=
| аутор=SANU |неповезани_аутор=[[Autor:Kosta Mihajlović|Kosta Mihajlović]], [[Autor:Mihailo Marković|Mihailo Marković]], [[Autor:Vasilije Krestić|Vasilije Krestić]] i drugi
| белешке=
}}
'''GRUPA AKADEMIKA SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI O
AKTUELNIM DRUŠTVENIM PITANJIMA U JUGOSLAVIJI 1986. GODINE'''

Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni
medunarodni sukobi izazivaju duboku zabrinutost u našoj zemlji. Teška kriza je zahvatila ne
samo politicki i privredni sistem vec i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su
pojave : nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti,
birokratska samovolja, nepoštovanje zakona, rastuce nepoverenje medu ljudima i sve
bezobzirniji individualni i grupni etatizmi. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodecih
ustanova društva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praceni su apatijom i
ogorcenjem naroda, otudenjem coveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno
ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima
sa nesagledivim posledicama, ne iskljucujuci ni tako katastrofalan ishod kao što je raspad
jugoslovenske državne zajednice. Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema
pravo da zatvara oci. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naucnog i kulturnog
stvaralaštva u ovom narodu.

Srpska akademija nauka i umetnosti smatra se obaveznom da u ovom sudbonosnom
trenutku saopšti svoja videnja društvenog stanja sa ubedenjem da time doprinosi traženju
izlaza iz sadašnjih nedaca. Priroda ovog dokumenta, medutim, ne dozvoljava udaljavanje od
kljucnih pitanja jugoslovenske stvarnosti. Na žalost, jedno od tih pitanja je neodreden i težak
položaj srpskog naroda, koji je novijim zbivanjima doveden u centar pažnje.

Kriza jugoslovenske privrede i društva
1. Privredna kriza traje vec pet godina, a izlaz iz nje nije na vidiku. Sa proizvodnom
stopom rasta društvenog proizvoda od 0.6 % u periodu 1981 – 1985, Jugoslavija se našla u
društvu privredno najmanje uspešnih zemalja u svetu. Ni ostali pokazatelji razvoja nisu
utešni. Nezaposlenost od preko jednog miliona zatvara perspektivu mladoj generaciji da u
dogledno vreme reši svoje egzistencijalno pitanje meru rasta zaposlenosti odredili su
socijalni motivi. Medutim, takav porast u uslovima stagnacije proizvodnje imao je za
posledicu sniženje produktivnosti rada. Bruto akumulacija i realan licni dohodak opali su za
jednu trecinu. Suficit platnog bilansa, konacno postignut zahvaljujuci politici realnog kursa i
restrikcijama svih vidova potrošnje, jedini je pozitivan rezultat nastojanja da se kriza pre
vazide. No održavanje spoljnoekonomske likvidnosti valja ocenjivati u svetlu visoke
zaduženosti, gubljenja ekonomske samostalnosti zemlje u vodenju ekonomske politike, a
donkle i politike razvoja, kao i sve nesredenijeg stanja privrede, koja nikako ne uspeva da
izade na putanju efikasnog privredivanja. Iz takvog se stanja rasplamsava inflacija koja
razara sve ekonomske kriterije i motive, pokazujuci istovremeno nemoc društva da kanališe
neukrocene privredne tokove.

Što vreme više odmice, sve je jasnije da se izlaz iz krize ne može naci bez temeljnih
promena u privrednom i politickom sistemu. Narocito zabrinjava što zvanicna politika
izbegava da prizna prave uzroke ekonomske krize, bez cega se ne mogu preduzeti ni prave
mere za ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo što su ekonomske
analize tacno utvrdile te uzroke. Suprotno pokušajima da se ovi uzroci svedu na neadekvatno
reagovanje ekonomske politike u razdoblju 1976 – 1980. godine, analize su ukazale da
zacetke krize treba tražiti u šezdesetim godinama, kada privredni razvoj pocinje da
malaksava, da bi 1980. bio konacno zaustavljen. Tadašnja privredna reforma imala je i
dobrih zamisli, kao što su debirokratizacija privrede, davanje veceg prostora tržištu,
uklanjanje dispariteta cena, integracija jugoslovenske privrede u svetsku. Nažalost, samo je
disparitet cena unekoliko smanjen, ali ne i potpuno otklonjen, dok ostale zamisli nisu bile ni
delimicno ostvarene. Tome nasuprot, nasrecne improvizacije u strategiji razvoja i neuspela
rešenja u privrednom sistemu ne samo što su ostala, voc su doživela još neuspelija
uoblicavanja sedamdsetih godina.

Privredni razvoj se našao na stranputici vec u šezdesetim godinama, kada je 1964.g.
opozvan Petogodišnji plan 1961 – 1965. godine, koji je, u nastojanju da otkloni uska grla
porast proizvodnja sirovina i energije postavio kao najvažniji zadatak. Dobro je poznato da
ova uska grla ni do danas nisu otklonjena. Da nevolja bude narocito velika, postarala se
strategija razvoja sa svoja dva krupna promašaja. Prvo, ona nije uvažavala osnovni zahtev
optimalnog razvoja privrede, da proizvodne cinioce koristi srazmerno njihovoj
raspoloživosti. Opredeljujuci se za vecu upotrebu društvenog kapitala, koji je kod nas
najoskudniji cinilac - strategija je u isti mah štedela živi rad koji je najobilniji cinilac
proizvodnje, jugoslavija se u medunarodnu podelu rada nije ukljucila sa ciniocem koji joj
daje komparativne prednosti. Privredni razvoj je zbog toga neizbežno bio suboptimalan, a
istovremeno je otvaran širok prostor za eksplozivno širenje nezaposlenosti. Drugi strategijski
pomašaj bio je u ocekivanju da ce porast realnog licnog dohotka, bez preduzimanja drugih
mera, biti snažan pokretac rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene
zemlje. Medutim, primena ove koncepcije u jugoslovenskim uslovima ubrzo se pokazala kao
pogreška sa mnogim ekonomskim posledicama.

Promašaja je bilo narocito mnogo u izboru osnovnih rešenja u privrednom sistemu, pre
svega, planiranje je temeljno razoreno. Za drugu polovinu šezdesetih godina petogodišnji
plan uopšte nije donet, a kasniji petogodišnji planovi, bez neophodne podrške sredstava i
mera, ostali su deklaracije koje nikog nisu obavezivale. Ukidanjem planiranja ugašene su
koordinirajuce funkcije federacije, a sputavanjem snaga tržišta gušena je unicijativa privrede.
Drugacije receno, niti je privreda usmeravana, niti je prepuštena zakonima samoregulisanja.
Pokušaj da dogovaranje i sporazumevanje zamene plan i tržište pokazao se potpuno
neuspešnim. Sistem u kojem svi sa svima treba da se sporazumevaju o svemu nije imao
nikakvog izgleda da dobro funkcioniše. Zbog toga se moralo, više nego što to može biti
delotvorno, apelovati na „subjektivne snage“ i preduzimati politicko-propagandne kampanje
radi regulisanja privrednih tokova.

Decentralizacija, prvobitno zamišljena kao oslobodenje privrede od birokratskih snaga,
izrodila se u dezintegraciju po teritoriji i po privrednim granama. Stvoreno je osam
privrednih podrucja sa nacionalnim ekonomijama kao ideološkom podlogom. Jedinstveno
jugoslovensko tržište bilo je time razbijeno. Republike i pokrajne su sve više zaokruživale i
zatvarale svoje privrede. Na ovu „republikanizaciju“ privrede nadovezala se atomizacija
postojecih preduzece u idu Osnovnih Organizacija Udruženog Rada. To je bio jedon od
najmanje ocekivanih koraka. Usitnjena preduzeca vapila su za integracijom, ne bi li
iskoristila prednosti ekonomije velikog obima, a doživela su, sa osamostaljivanjem osnovnih
organizacija udruženog rada, dalje usitnjavanje. Tako su dva vida dezintegracije odvukla
privredu na antiistorijske puteve razvoja. Jednoj privredi se ništa gore ne može dogoditi.
Promašaji u strategiji razvoja, ukoliko se o osmišljenoj strategiji uopšte može govoriti,
kao i mnogi nedostaci privrednog sistema izrazili su se u opadanju ne samo stope rasta
proizvodnje i zaposlenosti, vec i u kvalitetu privredivanja od cijeg je porasta, inace, zavisio i
uspeh mnogih zamisli privredne reforme. Stopa rasta individualne produktivnosti rada u
periodu 1966-1979. godine, kada se pokušalo sa uvodenjem intenzivnog razvoja, bila je niža
nego u periodu ekstenzivnog razvoja 1953-1965. godine. Motivi radnika za povecanje
produktivnosti rada nisu ojacani uprkos naglom usponu realnog licnog dohotka. Ova za
nosioce ekonomske politike neocekivana tendencija, koliko dokazuje neodrživost koncepcije
da je porast licne potrošnje dovoljan da pokrene citav razvoj, toliko otkriva neotklonjive
slabosti oficijalno prihvacene „dogovorne ekonomije“ lišene ekonomske prinude na rad.
Produktivnost društvenog kapitala doživela je cak i goru sudbinu. Efikasnost investicija je
posle 1965. godine pocela brzo opadati. Promašaji u privrednom sistemu davali su pogrešne
signale preduzecima i društveno-politickim zajednicama u donošenju inveticionih i drugih
odluka. Autarkija republickih i pokrajinskih privreda nije vodila racuna o optimalnoj
strukturi jugoslovenske privrede, niti o opasnostima stvaranja suvišnih kapaciteta. Široko i
nedovoljno promišljeno korišceni su investicioni krediti koje je inflacija vecim delom
otpisivala. Obaveza da finansiraju opštu i zajednicku potrošnju iz dohotka sopstvene privrede
navodila je opštine da bez mnogo razmišljanja ulaze u nove investicije. Bilo zbog nedostatka
informacija, bilo što osnovna struktura investicija nije planirana, izgradeni su su suvišni
proizvodni kapaciteti. Atomizovana, za privredne grane i teritorije vezana akumulacija
otvorila je širok front nedovršenih investicija sa dugim periodom gradnje, ukoliko su ove
investicije uopšte bile dovršene. Usitnjena akumulacija u patuljastim bankama navodila je
investitore da sa malim sredstvima ostvare što veci dohodak i zaposlenost, što je dovelo do
izgradnje suvišnih kapaciteta u preradivackoj industriji i nedovoljnih proizvodnih kapaciteta
za proizvodnju sirovina i energije. Površno prouceni projekti bili su uzrok velikih
investicionih promašaja. Ekonomske i društvene sankcije za pogrešna ulaganja nisu
postojale; politicari su ostajali u senci iako su cesto odlucujuce uticali na investicione odluke.
Svi navedeni cinioci niže efikasnosti investicija opredeljeni su privredno-sistemskim
rešenjima. Prema tome, promašaji u privrednom razvoju i privrednom sistemu,
materijalizovanu u opadanju ukupne produktivnosti privrede (produktivnosti rada i kapitala
uzetih zajedno) osnovni su uzrok krize jugoslovenske privrede.

Odgovornost za krizu snosi i ekonomska politika sedamdesetih godina koja nije koristila
prave mere za naknadna prilagodavanja. Neutrlisanje uticaja ukupne produktivnosti i
pogoršanje uslova razmene zbog skoka cena nafte iziskivalo je drugaciju raspodelu ukupnog
dohotka radi održavanja stope inflacije. Nepostojanje politike dohotka koja bi društveno
uredila odnose izmedu razlicitih vidova potrošnje bilo je utoliko sudbonosnije što ni
jenjavanje izvoza nije spreceno uobicajenom politikom realnog kursa dinara i drugim
merama. Svi ovi nedostaci, narocito od kada su se izrazili u spoljno-ekonomskoj
nelikvidnosti prinudili su ekonomsku politiku na zakasnele restrikcije svih vidova potrošnje
koje su mogle spreciti dalje produbljivanje krize, ali ne i njeno izbijanje.
Uzroci privrednih nedaca ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filosofije
kojom se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude,
oslanjanje više na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponašanja,
priznavanje živog rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvažavanje troškova i
ekonomskih kategorija u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanicno prihvacene
ekonomske filosofije i onih institucionalnih rešenja koja su u praksi imala utoliko teže
posledice što su uživala ideološku podršku cak i onda kada su se ocigledno sukobljavala sa
zahtevima ekonomske racionalnosti. Izmedu ostalog, i time se objašnjava trpeljivost prema
ekonomski iskrivljenim odnosima, privrednoj patologiji i društvenom rasipništvu, što sve
suviše dugo traje da ne bi ostavilo traga u nacinu mišljenja i ponašanja privrede. Silni gubici
privrede pokazuju da ni posle cetiri decenije nije postao obavezan princip rentabiliteta, da
nema ekonomskih sankcija za loše poslovanje. Subvencije privredi preko kredita,
podruštvljavanje gubitaka, niska stopa amortizacije, popustljivost prema lošem kvalitetu
proizvoda, dugogodišnje kretanje stope rasta realnog licnog dohotka iznad stope
produktivnosti rada stvorili su veoma lagodne uslove privredivanja unoseci na širokom planu
razne oblike parazitizma u poslovanje privrede i van nje. Takvi uslovi mogli su opstati
zahvaljujuci porastu inostranih dugova koje ce otplacivati ne samo sadašnji nego i buduci
naraštaji. Nagradivanje prema rezultatima rada nije moglo biti ostvareno u privredi bilo zbog
nerešenog pitanja priarne raspodele, bilo što mnoga preduzeca ubiraju rentu od društvenih
sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju na radu, motivi radnika za povecanje
produktivnosti rada morali su biti slabi. Povladivanje neradu i drugi vidovi socijlne
demagogije visoka su cena za društveni mir i održavanje materijalnih privilegija vladajucih
slojeva. Imajuci sve to u vidu, nije cudo što se u pooštravanju komotnih uslova privredivanja
vidi napad na stecena prava, kao što to pokazuju otpor uvodenju ekonomski pozitivnih
kamata i prioritet koji se daje isplati licnih dohodaka. Za otpor ovom pooštravanju privreda
nalazi dobre razloge u veliim doprinosima koje daje za izdržavanje glomazne administracije,
ciji troškovi predstavljaju nepodnošljiv teret za privredu.

Zasicena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na
ponašanje gradana, koji su, zahvaljujuci i zaduženju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja
krize brzo podizali životni standard. Nagli porast licne potrošnje sa lako primetnim
elementima rasipništva, ostao je u svesti gradana kao zasluženi domet. Opadanje realnog
licnog dohotka, u cemu valja videti i njegovo prinudno usaglašavanje sa stvarnim nivoom
produktivnost rada, doživljava se kao necije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna
nužnost. Drugacije ne može ni biti ako se godinama u zemlji troši dohodak veci od
stvorenog. Uzimanjem potrošackih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim
cenama, dodelom društvenih stanova i niskim stanarinama znacajan deo gradana dobijao je
društvene subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopaceni ekonomski odnosi dugo traju i
svuda su lako uocljivi. Zbog toga ih gradani smatraju normalnim. Svaki je u takvim
odnosima, polazeci od užih interesa, tražio svoj obrazac ekonomskog ponašanja koji je za
odredene grupe mogao biti i uspešan, ali je za društvo i privredu po pravilu bio poguban.
Iskrslo je mucno pitanje : kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, društvenog i
ekonomskog položaja coveka.

2. Odgovornost za buducnost Jugoslavije nalagala je da se sa izbijanjem opšte društvene
krize prvo utvrde njene stvarne razmere i pravi uzroci, da bi se odmah pristupilo iznalaženju
mera za izlazak iz stanja recesije i neizvesnosti. Tako se, medutim, nije postupilo. Trebalo je
da produ tri godine da bi se u zvanicnim dokumentima upotrebio izraz “ekonomska kriza”.
Do toga se došlo postupnim i nevoljnim priznanjem. U prve dve godine krize govorilo se o
“malim”,”kratkotrajnim”,”prolaznim” nedacama, a ponajviše o “teškocama rasta”. Ovakve
ocene moraju se povezati sa tvrdnjama da privredni sistem ne treba bitnije menjati vec ga
samo dosledno sprovoditi. Kada su se te tvrnje pokazale neodrživim, izišlo se sa tezom da je
jugoslovenska kriza po razmerama veca nego što se prvobitno mislilo, ali da je po svojoj
prirodi iskljucivo ekonomska, da su njeni uzroci u spoljnoekonomskom uticaju i
neadekvatnoj ekonomskoj politici posle 1976. godine. Time je istovremeno ucinjen pokušaj
da se politicki cinilac izuzme kao moguc uzrocnik privredne krize, da se insistiranjem na
ekonomskoj politici kao glavnom vinovniku, privredni sistem poštedi od kritickog
preispitivanja. Buduci da ni taj pokušaj nije mogao trajno uspeti, ucinjen je ustupak time što
se najzad prešlo na analizu politickog sistema. Na žalost, ta analiza je ne samo zaobišla
kljucna pitanja politickog sistema, vec se u svom ekonomskom delu suprotstavila
koncepcijama “Programa stabilizacije”.

Priznanje krize u etapama i ponovno njeno osporavanje, zbog cega se gubilo dragoceno
vreme, izrazi su lutanja neodlucnosti i nespremnosti zvanicne politike da izvrši promene koje
su novostvoreni uslovi zahtevali. Oklevanje da se sa pravom dijagnozom i blagovremenim
merama doceka kriza potkopalo je poverenje u državnicku mudrost, politicku hrabrost i
iskrene namere ljudi koji vode javne poslove, kao i u njihovu spremnost da raskinu sa
zabludama koje su dovele zemlju na rub propasti. Izbegavanje da se istini pogleda u oci i
otpor da se bilo šta suštinski menja ogledaju se i u tome što su tek pod pritiskom
Medunarodnog monetarnog fonda bile donešene neke ekonomske mere koje su se sa manje
potresa i sa vecim ucinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti. No ništa tako
ubedljivo ne govori o otporima nastojanju da se efikasno deluje kao cinjenica da vlada ne
sprovodi sopstveni Program stabilizacije. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili
da je taj dokument mogao biti usvojen samo zato što je suviše uopšten da bi bilo koga
konkretno obavezivao. Zbog toga se predvidalo da ce njegovo sprovodenje u život naici na
nesavladive prepreke u sukobima interesa republika, pokrajna i privrednih grupacija. Sa
ostvarenjem ovih predvidanja rada se i nedoumica da li je Program stabilizacije zaista bio
zamišljen kao akciona osnova za sanaciju privrede ili mu je namenjena politickopropagandna
uloga, sracunata na ostvarivanje utiska u javnosti da se nešto ozbiljno cini na
traženje izlaza iz krize, dok se u stvari daje otpor neophodnim promenama. Stabilizacioni
program, koji je izražavao realisticki pristup privredi, doživeo je najveci udar od poznate
Kriticke analize funkcionisanja politickog sistema, koja je rehabilitovala vec napuštenu
ideologiju “dogovorne ekonomije”, u najvecoj meri odgovorne za nedace jugoslovenske
privrede. Jugoslavija je doživela i to da su zvanicno usvojena i dva dokumenta sa bitno
razlicitim ekonomskim koncepcijama. Možda je za održavanje postojeceg stanja to
najefikasnije rešenje, ali to ne može biti rešenje za izlaz iz krize jugoslovenskog društva.
Opravdanje za privredne teškoce i sporo reagovanje na krizu ponekad se traži u
ogranicenim znanjima ekonomske nauke i razmimoilaženjima ekonomista u kljucnim
pitanjima. Razmimoilaženja u mišljenjima ekonomista postoje i postojace u svim zemljama i
vremenima, ali je stvar vlade da se opredeli kojim ce mišljenjima dati poverenje i da za svoje
opredeljenje snosi odgovornost. Problem je, medutim, u tome što se od ekonomske nauke
nije na pravi nacin ni tražilo mišljenje. Ona je bila prihvatljiva u meri u kojoj je
racionalizovala zvanicno zauzete stavove. Zbog toga odgovorne licnosti nisu poklanjale
dužnu pažnju blagovremenim upozorenjima i dragocenim predlozima koje je ekonomska
nauka samoinicijativno davala. Sistematsko zapostavljanje znanja tokom citavog posleratnog
perioda malo je razumljiva, a još manje razumna pojava u socijalistickom društvu, koje, u
principu, nauku uzima za osnovu svog razvoja. Zapostavljanje naucnih saznanja, osobito
tokom poslednje dve decenije, valja shvatiti i kao sastavni deo podredivanja privrednog
razvoja i ekonomskih racionalnosti jacanju i cuvanju policentrizma i monopola društvene
moci republickih i pokrajinskih vrhova kao nedeklarisanom cilju koji uživa apsolutni
društveni prioritet. Taj cilj proizlazi iz simbioze nacionalizma, separatizma i vlastoljublja, a
ostvaruje se nastojanjem politickog cinioca da, uz oslonac na republicku državnost, poveca
svoju moc, da bude posrednik i arbitar u sopstvenoj privredi i društvu.
Ovaj cilj je za širu javnost postao ocigledan tek u novije vreme kada je zlocudna
dezintegracija kao dominantna tendencija u privredi i društvu dobila zabrinjavajuce razmere.
Opasnost da politicki sistem evoluira u pravcu policentrizma, ukoliko se to blagovremeno ne
spreci stvaranjem radnickih saveta za privredne grane na nivou citave jugoslavije, uocio je
Boris kidric vec 1950. godine. Njegove sugestije, na žalost nisu prihvacene. Oglušilo se o
njegovo upozorenje da, ukoliko se takvi saveti ne stvore, to vodi “u nekoliko državnih
kapitalizama partikularistickih prema celini, birokratsko-centralistickih prema radnim
kolektivima”. U Jugoslaviji danas postoji stanje od koga je Kidric ponajviše zazirao.
Takvo stanje je plod evolucije od skoro tri pune decenije. Tokom pedesetih i prve
polovine šezdesetih godina cinilo se da su demokratizacija, zamena državnih organa
samoupravnim i deprofesionalizacija politike stekli cvrcu društvenu afirmaciju. Izgledi da se
razvoj u tom pravcu nastavi bili su utoliko veci što je sa uravnoteženom strukturom
investicija i boljim odnosom izmedu koordinacije i inicijative, privreda beležila uverljive
rezultate kako u porastu proizvodnje i zaposlenosti, tako i u kvalitetu privredivanja i rastu
izvoza. Produktivnost rada brzo je rasla, efikasnost investicija je bila velika, a ekonomski
odnosi sa inostranstvom skoro uravnoteženi. Kao da nikakva znacajnija prepreka nije stajala
na putu da se politicki i privredni sistem izgrade na osnovama koje su dale ubedljive
rezultate. Istina, i u tom periodu bilo je jasno prepoznatljivih nagoveštaja separatizma i
nacionalizma u obliku krilatice “svakom svoje”, “razjedinimo se da bi se ponovo ujedinili” i
uporne kampanje protiv precenjenog i izmišljenog unitarizma.

Negativni obrt dogodio se sredinom šezdesetih godina kada su, neocekivano, ovi
nagoveštaji postali vladajuce tendencije koje su zaustavile progresivan tok politickih
promena. Neki skoro prevazideni odnosi ponovo su oživeli. Umesto da oslabe, kako se to
ocekivalo, vlast i država su ojacali u republikama, pokrajnama i opštinama. To je imalo za
posledicu potcenjivanje ekonomskih racionalnosti i efikasnosti kao imperativnih zahteva
savremenog, civilizovanog društva. Istina, i do privredne reforme iz šezdesetih godina
politika je dominirala nad ekonomijom, ali je privredni razvoj bio najvažniji politicki
zadatak. No kada je politika postala sama sebi cilj, u ekonomiji se težište prebacilo sa
privrednog razvoja na privredni sistem, sa formiranja dohotka na njegovu raspodelu, sa
proizvodnje na potrošnju. Sve to ukazuje koliko se daleko otišlo u zanemarivanju privrednog
razvoja, zapravo u odbacivanju iskustava razvijenih društava i suspendovanju ekonomske
nauke. Takva mišljenja su našla najpotpuniji izraz u tezi da se zahtevi samoupravljanja i
efikasnost privredivanja ne daju izmiriti.

Neuspeo pokušaj reintegracije železnica i drugih velikih sistema jedan je od cvrstih
dokaza da se i najociglednije ekonomske racionalnosti žrtvuju bez mnogo kolebanja ako
sužavaju uticaj republickih i pokrajinskih politickih vrhova. Medutim, u tome valja videti i
snagu politickog voluntarizma koji je otklonio sve prepreke za svoje delovanje. Ozbiljne
prepreke mogle su mu biti plan koji, jedan put donet, ne dopušta proizvoljnosti ni onom ko
ga je doneo, kao i tržište, shvaceno kao samostalnost privrednih subkekata u donošenju
odluke. Upravo zato što su voluntarizmu bili smetnja, plan i tržište su neutralisani da bi se
stvorio prostor ekonomiji koja se ne oslanja na ekonomske zakonitosti i ekonomsku prinudu
nego sve odnose smatra arbitrarnim. U našim prilikama privredni sistem nema za osnovni
zadatak da podržava privredni razvoj i da uvažava ekonomske racionalnosti, nego da služi
jacanju politickog cinioca. Pokazalo se da politicki voluntarizam ne zastaje ni pred
zakonima; ako mu se oni isprece, on ih se jednostavno ne pridržava. Voluntarizam nesrecno
udružuje neznanje i neodgovornost i te svoje osobine izdašno prenosi na privredu koju drži u
zavisnosti i podredenosti. Nadredenost otvoreno govore politicki ljudi kao da nisu glavni
vinovnici takvog odnosa.

Samoupravljanje nije zauzdalo politicki voluntarizam. Razlog je jednostavan : ono je
nametnuto voljom politickih voda, za koje ne predstavlja nikakvu teškocu da mu povecaju ili
smanje podrucje uticaja ili da unutar njega ostvare kontrolu. Teza da se samoupravljanje
najpotpunije potvrduje u Osnovnim Organizacijama Udruženog Rada u stvari je samo
izgovor da mu se ne prepusti onaj suštinski (makroekonomski) delokrug u kome se donose
društvene odluke od vitalnog znacaja. Taj delokrug politicki cinioci ljubomorno cuaju za
sebe. Samoupravljanje je potisnuto u šezdesetim godinama i tu je zacetak mnogih naših
nevolja. Ono realno ne postoji na globalnom društvenom nivou, a nikad nije ni izgradeno kao
celovit demokratski sistem, niti su iz takvog stanja izvucene konsekvence. Zbog toga je
samoupravljanje ulepšavajuci princip, a ne podloga društva. Sistem je u celini
nekonzistentan. U njemu nema ni pravog plana, ni pravog tržišta, niti prave države i pravog
samoupravljanja.

3. Dezintegracija jugoslovenske privrede po privrednim granama i teritorijama kao
antiistorijska tendencija neposredno proizilazi iz jedne šire i znacajnije antiistorijske
tendencije – pretvaranja federacije kakva je zasnovana u odlukama Drugog zasedanja
AVNOJA-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je
institucionalizovana poslednjim uUstavom od 1974. godine. Istrija poznaje vie primera
probražaja konfederacije u federaciju, kao prirodne posledice uocenih slabosti konfederacije,
ali ni jedan primer preobražaja u obrnutom pravcu. Pretvaranje savezne države u državni
savez utoliko je manje prihvatljivo što posle relativno cestih promena, koje su se posle rata
dešavale, Jugoslavija sada ima tzv. “tvrdi” ustav ciju je promenu prakticno teško izvesti.
Jedanaest godina bilo je više nego dovoljno da se uoce ogromne teškoce koje su sve
posledice konfederalizma u društvenom uredenju, zbog cega se nužno i Ustav našao u
središtu kritike politickog sistema.

Najznacajniji element konfederalizma sastoji se u neophodnoj saglasnosti skupština svih
republika i pokrajina da bi se donela bilo kakva, pa i najmanja promena ustava, kao i u
zahtevu da se odluka u Vecu republika i pokrajina smatra donetom samo ako za nju glasaju
sve delegacije. U oba slucaja protivljenje jednog ucesnika u odlucivanju ima karakter veta.
Ako se imaju u vidu mogucnosti zakulisnih igara u težnji da se manjini nametnu rešenja,
jednoglasnosti u nacinu odlucivanja teško je uciniti principijelne ili bilo kakve druge
prigovore, ukoliko se takvo odlucivanje odnosi na bitna pitanja društvenog uredenja, kako je
to predvideno Ustavom. Nevolja je, medutim, u tome što je jednoglasno odlucivanje iskocilo
iz ustavnih okvira i bez dobrog razloga našlo mesta kako u mnogim zakonima i propisima
tako i u odlucivanju unutar privrede, kulture i sportskih organizacija.
Afirmacijom republice i pokrajinske državnosti uz istovremeno išcezavanje izvornih,
koordinirajucih funkcija federacije otvorene su široke mogucnosti zadovoljavanja
pojedinacnih interesa na teret opštih. Ustav je naizgled pokušao da to spreci deklarativnim
zahtevom da republike i pokrajine moraju vodiri racuna kako o sopstvenom razvoju, tako i o
azvoju citave Jugoslavije. No, buduci da je košulja bliža od haljine, pažnja se usredsredila na
sopstveni razvoj, dok je razvoj celine u najvecoj meri bio zanemaren. Ravnoteža izmedu
užeg i šireg optimuma predstavlja teorijski neodrživu konstrukciju koja nije položila ispit
prakse. Takve konstrukcije se nisu održale ni u drugim slucajevima. Nacionalno je
nadvladalo klasno, a pokrajine su insistirale više na tome da su konstitutivni element
federacije, nego da su sastavni deo Srbije. Ravnoteže ove vrste poslužile su kao sredstvo za
umirenje zabrinutima za ocuvanje državne i privredne celine zemlje, ali i kao ohrabrenje
separatistima svih vrsta da u praksi idu dalje u ostvarivanju svojih ciljeva.
Elemenat konfederalizma je i paritetan sastav Predsedništva SFRJ, kao i drugih najviših
organa. U suštini konfederalna je i ustavna odredba da savezne zakone u nacelu izvršavaju
organi republika i pokrajina, što u praksi cesto vodi neizvršavanju zakona. Jako izražen
elemenat konfederalizma je i u tome što republicki i pokrajinski ustavi ne moraju biti
saglasni sa saveznim ustavom, vec samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Za otklanjanje
eventualne suprotnosti nije predvideno nikakvo pravno sredstvo. S druge strane, u slucaju
uocene suprotnosti republickog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda
primenjuje se republicki, odnosno pokrajinski zakon.

Današnji politicki sistem Jugoslavije sve je više protivrecan disfunkcionalan i skup. On
umnogostrucava glomazne mehanizme vlasti na tri nivoa, omogucavajuci silno narastanje
birokratije i povecanje izdataka za opštu potrošnju. Bilo da je rec o politickim, bilo o
ekonomskim pitanjima, sistem može poslužiti kao školski primer neefikasnosti. Odlucivanje
u federaciji tece toliko sporo da i kad se donesu prave mere, one zbog zakašnjenja imaju
polovican ucinak. Zbog sukoba ucesnika u odlucivanju cesto dolazi do potpune blokade i to
ne samo na nivou federacije. Republika Srbija ne uspeva punih deset godina da donese
republicke zakone. Nedovoljna elasticnost ispoljava se kako u donošenju novih odluka tako i
u popravljanju ranijih rešenja. Sistem ne raspolaže mogucnostima brzog prilagodavanja
novonastalim situacijama. Njegova inertnost ne dopušta jednostavne promene po kratkom
postupku ako se potrebe za takvim promenama nametnu. Tome valja dodati i cesto ispoljenu
nemoc saveznih organa da obezbede primenu saveznih zakona. Društveno uredenje se
ocigledno nalazi u stanju paralize.

Da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u
prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom društvu
jacaju integracione funkcije, uz punu afirmaciju gradanskih i ljudskih prava, prevazilaženje
autoritarnih oblika vlasti i demokratizaciju odlucivanja, u našem politickom sistemu jacaju
dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam i autoritarna samovoljna vlast,
koja masovno i na svim nivoima narušava opštepriznata ljudska prava. Sklonost ka deobama
i usitnjavanju društvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske, integrišuce
federacije zaklanja se iza lažne ideološke parole borbe protiv “unitarizma” i “centralizma”.
Ali prava alternativa “unitarizmu” i “centralizmu” nije nacionalni egoizam i policentrizam, sa
vlastitim “nacionalnim” (u stvari republickim i pokrajinskim) ekonomijama, nasilnim
ogranicavanjem nauke, kulture i obrazovanja na teritorijalne okvire i potcinjavanjem svih
oblika društvenog života neogranicenoj vlasti republickih i pokrajinskih oligarhija. Istinska
alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova
usaglašen s principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su politicke
institucije na svim nivoima društvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u
kome je odlucivanje odredeno slobodnim, racionalnim, javnim dijalogom, a ne zakulisnom i
“strogo poverljivom” kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zaštitnika posebnih
nacionalnih interesa.

Ovakav odnos prema državi i naciji blokirao je prostor za razvoj samoupravljanja.
Samoupravljanje je nerazvijeno i deformisano ne samo zato što je svedeno na nivo društvene
mikro-strukture, vec i zato što je potpuno podredeno organima otudene vlasti – od opština do
republika i pokrajina. Dezintegrisana radnicka klasa je svedena na konglomerat kolektiva
dovedenih u situaciju da se medusobno bore za raspodelu dohotka. Ne postoje organi
samoupravljanja grupa preduzeca, grana i celokupne privrede koji bi racionalno regulisali
proizvodnju i usmeravali privredni razvoj. Mnogobrojnim pravnim propisima sužen je na
minimum slobodan prostor odlucivanja samoupravnih organa. Taj prostor je dalje reduciran
samovoljnim intervencijama lokalnih vlasti u savezu sa tehnokratskim snagama.
Paradoksalno je da u društvu koje sebe smatra socijalistickim radnicka klasa nema
mogucnosti da se organizuje niti da bude predstavljena u Saveznoj skupštini. Koliko je
nacionalni i teritorijalni princip postao nadmocan nad proizvodnim vidi se najbolje po
odlucnosti kojom se odbacuje formiranje veca udruženog rada u Saveznoj skupštini.
Da bi se razumeo ovaj primat nacionalnog u današnjoj praksi Saveza komunista
Jugoslavije treba uzeti u obzir uticaj Kominterne na KPJ izmedu dva rata. Strategija
Kominterne u tome periodu izvedena je iz ocene da se nakon izostanka proleterske revolucije
u zapadnoj Evropi, komunisticke partije u istocnoj, srednjoj i južnoj Evropi moraju osloniti
na nacionalne pokrete, makar ovi bili izrazito antisocijalisticki i pocivali na ideji
nacionalnog, a ne klasnog jedinstva. Staljin se licno angažovao u slamanju svakog otpora
ovoj strategiji (na primer u slucaju jednog od osnivaca KPJ, Sime Markovica). U tome duhu
je rešenje nacionalnog pitanja formulisao i teorijski razvio Sperans (Kardelj) u knjizi Razvoj
slovenskega narodnoga vrprašanja, koja je uglavnom poslužila kao idejni obrazac razvoja
Jugoslavije ka konfederaciji suverenih republika i pokrajina, što je najzad i ostvareno
Ustavom od 1974. godine.

Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe
nastupaju danas kao uporni branioci postojeceg sistema. Zahvaljujuci politickom položaju
svojih lidera u centrima politicke moci, one su i pre i posle prelomnih šezdesetih godina
imale inicijativu u svim pitanjima politickog i privrednog sistema. Po svojoj meri i
potrebama one su krojile društveno i ekonomsko uredenje Jugoslavije. Ništa ne izgleda
normalnije nego da one sada brane uredenje koje su uporno dugo stvarale, uredenje u kome
vide ostvarenje najveceg dela svojih nacionalnih programa.

Vladajuca ideologija u ovim dvema republikama obavezuje njihove politicke lidere da se
ne povlace pred ekonomskim interesima citave zemlje, pa i sopstvenim ekonomskim
interesima, ukoliko to ogranicava njihovu politicku autonomiju.

Nikog ne treba ubedivati da separatizam i nacionalizam deluju na društvenoj sceni, ali se
nedovoljno shvata da su takva opredelenja idejno omogucena Ustavom iz 1974. godine.
Stalno jacanje i medusobno podsticanje separatizma i nacionalizma udaljilo je i nacije jedne
od drugih, do kriticne tacke. Manipulacije sa jezikom, uterivanje naucnika i kulturnih
stvaralaca u republicke i pokrajinske torove, žalosni su znaci narasle moci partikularizma.
Sve nove etnogeneze, koliko su nesrecni proizvodi provincijalno zatvorene i regionalnim
ideologijama pritisnute nauke, toliko su simptomaticne za udaljavanjene samo od zajednicke
sadašnjosti i buducnosti, vec i od zajednicke prošlosti. Kao da je svima stalo da što pre i što
dalje pobegnu iz kuce koja se ruši. Stanje duhova upozorava da se politicka kriza približila
kriticnoj tacki potpune destabilizacije Jugoslavije. Kosovo je njen najocigledniji znak.
Nastupi na medunarodnoj sceni poput onog u Slivnici ne ostavljaju nikog u sumnji da su
pretendenti na jugoslovensku teritoriju vec definisali svoje interese.

Birokratska decentralizacija koju su poslednjih decenija sprovodili posednici politicke
vlasti u ovoj zemlji istovremeno je i prepreka za razvoj demokratskih odnosa. Politicki život
u Jugoslaviji se sporo i ne narocito uspešno prilagodavao mirnodopskim i legalnim uslovima.
Staljinisticko i kominternovsko naslede još uvek snažno dejstvuje. Duboke tragove ostavili
su odnosi unutar ilegalnog pokreta : konspiracija, unutrašnja hijerarhija, ucešce malog broja
ljudi u donošenju odluka, insistiranje na idejnom jedinstvu i bespogovornom prihvatanju i
izvršavanju zadataka, teške kvalifikacije (“frakcionaš”, “neprijatelj”) za bilo kakvo
neslaganje ili prigovor usvojenoj politickoj liniji. Ako se tome doda težnja da se jedanput
osvojena vlast odlucno brani, kako represijom, tako i negovanjem podanicke poslušnosti,
onda biva razumljivo zašto su se putevi do istinske demokratije teško nalazili.
Nade u demokratski razvoj silno su narasle kada se u pedesetim godinama Jugoslavija
izjasnila za debirokratizaciju privrede i društva, nudeci istovremeno program socijalisticke
demokratije u vidu društvenog samoupravljanja. Cuvenim stavom iz Programa SKJ…”da
ništa nije toliko sveto…” nagoveštena je otvorenost prema novim idejama kojima nikakav
dogmatizam ne bi smeo stati na put. Ovaj društveni program nije bio dovoljno razraden da bi
bio u svemu jasan, kao što to nisu bili ni putevi do njegovog ostvarenja, ali je i pored toga
široko prihvacen kao šansa za demokratski razvoj koji ce imati sluha za savremene promene i
dovoljno odlucnosti da se tim promenama blagovremeno prilagodi.

Takva ocekivanja su se, medutim, do sada pokazala uzaludnim. Od sredine šezdesetih
godina, dotad zapažene tendencije debirokratizacije naglo su splasnule da bi ustupile mesto
decentralizaciji koja je po svojoj suštini bila birokratska. Današnji jugoslovenski politicki
sistem nema ni jednu od prednosti savremenih politickih sistema. On nije ni liberalna
demokratija, niti demokratija saveta, a nije ni prosvecen birokratski sistem. Njemu nedostaju
i politicka sloboda i neposredno ucešce gradana u politickom životu i funkcionisanje sistema
po unapred utvrdenim pravilima i normama. Celokupni sistem konstituisan je na principu
aktivnosti vrhova politicke hijerarhije i beznadežnoj politickoj pasivnosti naroda. Savezno
vece Skupštine SFRJ savezno je samo po nazivu. I u njemu su predstavljene republike i
pokrajine, a ne gradani savezne države, nezavisno od republicke i pokrajinske pripadnosti. U
Skupštini SFRJ ne postoji posebno vece (Vece udruženog rada) u kome bi bila zastupljena
jugoslovenska radnicka klasa. Neposredni izbori kao veliko civilizacijsko dostignuce ustupili
su mesto posrednim izborima. Uvodenje delegatskog sistema pokazalo se kao
nefunkcionalno. Politicko manipulisanje gradanima održava se uspešno i stalno. Narod se
povremeno poziva da “plebiscitarno” potvrdi izbore koje je prethodno izvršila vladajuca
hijerarhija iza politicke scene. Nedemokratski izborni sistem dovodi birace u položaj da ne
znaju koga biraju, bolje reci za koga glasaju, a delegate da nemaju kome da polažu racuna za
svoj rad.

U stvari, politicki sistem Jugoslavije je mešavina ostataka stare politicke države i
autoritarne države nasledene iz stare politicke države i autoritarne države nasledene iz istorije
tzv. “realnog” socijalizma na Istoku. Takva mešovita država nesposobna je za stvaranje, za
neophodne promene i prilagodavanje svojih institucija i ciljeva društvu koje se stalno menja.
Blokirana politicka organizacija postaje organizacija cuvanja status quoa, održavanje
neproduktivne, neinventivne profesionalne politike i negativne selekcije lojalnih i
nekompetentnih kadrova.

Demokratizacija je bitan uslov kako za izlaz iz duboke krize, tako i za neophodan
društveni preporod. Jugoslaviji nije potrebna demokratija na recima koja ništa ne menja, vec
demokratija svesti i društvenih odnosa. Zahtev za autenticnim demokratskim sistemom
utoliko je znacajniji što je naša društvena svest partikularisticka i usitnjena. Istinsku
demokratizaciju teško je zamisliti bez alternativnih koncepcija razvoja. Jedino pod pritiskom
izgleda da ce, zbog promašenih koncepcija ili neuspešnog rada, drukcija koncepcija i njeni
protagonisti dobiti poverenje, moguce je postici toliko neophodnu odgovornost. Demokratski
centralizam ima opravdanje ako manjina u procesu donošenja odluke bude ravnopravan
partner u dijalogu, ako je argumentima poražena i nadglasana posle istinski demokratske
rasprave. Tim putem se nije išlo. Svako drugacije mišljenje se proglašavalo za frakcionaško.
Duboko usadenu nespremnost za promene najbolje pokazuje otpr predlozima da se za jedno
izborno mesto ostave dva ili više kandidata, iako to bez alternativnih koncepcija ne bi moglo
ugroziti unapred utvrdenu politicku liniju. Medutim, znacaj eventualnog takvog poteza je
ogroman ako se posmatra sa gledišta kadrovskog monopola politickog vrha koji bira delegate
da bi ovi njega izabrali. Stanje je takvo da se unutar republika i pokrajina obrazuju
neformalne grupe za osvajanje što uticajnijih položaja. Isto tako, i na nivou Jugoslavije
umesto principijelne i argumentovane borbe mišljenja, formiraju se koalicije radi
zadovoljenja republickih i pokrajinskih interesa i samostalnog monopolistickog položaja
politickih garnitura u njima.

Postoje, medutim, i drugi vidovi politicke skucenosti gradana. Pokušaji da se ucini toliko
neophodan korak u pravcu oslobodenja misli i reci dali su do sada skromne rezultate. Ne da
se, istina, sporiti da se u javnim glasilima slobodnije raspravlja, cak i o nekim temama koje
su donedavno bile pod zabranom. Iz politickih izvora dopire poneki glas o potrbi dijaloga, o
tome da u razlicitim shvatanjima ne treba gledati ništa neobicno. To, na žalost, ne znaci da
javno izgovorena rec obavezuje nosioce moci. Javna rec je ostala potpuno nemocna i ostaje
bez ikakvog dejstva i kada saopštava krupne istine. Javno mnjenje nije korektiv, niti
sagovornik u dijalogu. Cak ni naucno i strucno mišljenje ne uspeva da se nametne svojim
argumentovanim ocenama i sugestijama ako su one drukcije od utvrdenih mišljenja i stavova
politickih cinilaca.

Koliko je uloga javnog mnjenja beznacajna, najbolje se vidi po lakomislenom zaduživanju
u inostranstvu i velikom broju promašenih investicija. Kuriozitet je da se nije znalo koliko i
kojim sve stranim poveriocima duguje Jugoslavija, pa se za utvrdivanje pravog stamja
morala angažovati strana firma. Posebno je pitanje zašto se velicina duga skrivala od naroda.
Danas se zna koliki je dug stranim poveriocima, ali javnosti nije poznato kolike je kredite
dala Jugoslavija i da li se oni uredno vracaju. Resprava o nuklearnim centralama pokazuje da
se nastavlja sa nedemokratskom praksom u donošenju investicionih odluka i zaduženja u
inostranstvu. No, nije rec samo o pojedinim odlukama nego i o odsustvu osnovne
demokraticnosti u razrešenju nedoumice da li zadržati ili menjati politicki i privredni sistem.
Nije sporno da su javno i strucno mnjenje odlucno za radikalne promene, no takvo
raspoloženje ostaje neobavezno za politiku. To je i najbolji dokaz da nisu izgradeni
demokratski kanali kojima se prenose obavezujuce poruke politickim vrhovima. Što se, pak,
tice verbalnih delikata i njihovog proizvoljnog tumacenja, nijedno društvo koje teži da bude
demokratsko ne može biti ponosno na ta kompromitujuca sredstva represije.

Bio bi to civilizacijski, a ne samo demokratski zahtev da te represije zauvek nestanu.
Pojacana represija bi itekako dobro došla u onosu na privredni i drugi kriminal. Što represije
ima suviše tamo gde ne treba, a malo gde je neophodna, razloge valja tražiti i u tome što se
država rukovodi ideološkim pobudama i kriterijama kao primarnim. Dezorganizovana preko
svake razumne granice, država se degenerisla u institucionalni oblik republickog,
pokrajinskog i opštinskog voluntarizma. Mnoge nevolje proizlaze iz toga što ne postoji dobro
organizovana i demokratski kontrolisana država sa strucno kompetentnom i društveno
odgovornom administracijom za sprovodenje usvojene politike. Za sada odredene
ekonomske funkcije države niko drugi ne može uspešno obavljati. To se pre svega odnosi na
dugorocno planiranje, fiskalnu i monetarnu politiku, kao i politiku dohotka. Ovakva država je
neophodna društvu da bi se ono oslobodilo paralelnog olucivanja. Kako stvari danas stoje,
oni koji formalno nemaju vlast u stvari odlucuju, a oni koji formalno imaju vlast stvarno ne
odlucuju. Društvo nece utemeljiti odgovornost ukoliko se ne oslobodi neformalnog
odlucivanja koje je uvek van vida i kontrole javnosti.

Kicmu politickog sistema cini Savez komunista Jugoslavije cije rukovodstvo ima
apsolutni monopol društvene moci. Postoje pouzdana saznanja da se podleglo iskušenjima
ovog monopola, da Savez komunista živi od revolucionarne rente, da je on u velikoj meri
privatizovan, da u njemu postoji hijerarhizovana struktura profesionalnih kadrova koja se
održava licnom lojalnošcu pretpostavljenima i bezuslovnom poslušnošcu, da se demokratski
centralizam svodi na to da rukovodioci odlucuju, a clanstvo bespogovorno izvršava te
odluke. SKJ je srastao sa državom. Od idejno vodece on je postao rukovodeca partija. Svi ovi
nedostaci demokratije unutar Saveza komunista prenose se na društvo u celini. Pretenzije
Saveza da bude društvena avangarda ocigledno nisu u skladu sa nesredenim stanjem u njemu.
Takvo stanje je moglo biti neposredan povod za svestrano preispitivanje svih odnosa u
društvu, kao što se to pokušalo u SSSR-u i Kini posle smrti Staljina i Maocetunga. To se,
medutim, nije dogodilo. Potreba temeljnog preispitivanja se stalno osporavala, utoliko više
što su tendencije pogoršanja to upornije zahtevale. Cak ni veci deo kratkorocnih mera sa
neposrednim ucinkom nije bio preduzet. Umesto energicnog delovanja vode se duge i
neplodne rasprave kojestvaraju samo privid aktivnosti. Na obilje uopštenih preporuka niko se
više i ne osvrce. Ako postoji nebriga za probleme koji zbog hitnosti ne trpe odlaganja, ta
nebriga je bila i veca za pitanja koliko je jugoslovensko društvo u tokovima savremene
civilizacije i da li je dovoljno pripremljeno da se ukljuci u trecu tehnološku revoluciju.

Ova pitanja se ne bi postavljala da se revolucionarni pokret nije pretvorio u partiju
poretka, da pogled vladajucih snaga jugoslovenskog društva na sopstveno bice nije zbog toga
postao duboko konzervativan. O strukturi društva i radnicke klase oporno se održavaju davno
formirana shvatanja koja bitno odstupaju od savremene stvarnosti. Konzervativizam se,
naravno, ne ispoljava samo u isticanju mesta i uloge fizickih radnika koje, uzgred bude
receno, društvo nije afirmisalo u meri koliko je to potrabno i moguce u socijalizmu, vec se
ponajviše izražava u tome što se sa velikim podozrenjem gleda na strucnjake i stvaraoce koji
i brojno i po svom kreativnom doprinosu dobijaju sve znacajnije mesto u razvijenim
zemljama. Radnicka klasa ne može dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni
deo smatra nepouzdanim saputnikom revolucije. Ograniceno poverenje koje se poklanja
inteligenciji možda se najsudbonosnije vidi u gubljenju koraka sa tehnickim progresom.
Promišljanja o proizvodnim odnosima, donošenju investicionih odluka, organizaciji i razvoju
proizvodnje ne izlazi iz misaonog horizonta druge tehnološke revolucije koja je na putu da
side sa istorijske scene. Pravi trenutak za ukljucenje u trecu tehnološku revoluciju je, po
svemu izgleda, propušten.

Nedostaci politickog sistema toliko su mnogobrojni i veliki da predstavljaju središte
potresa u citavom jugoslovenskom društvu. Uklanjanje tih nedostataka mora zapoceti sa
temeljnim preispitivanjem Ustava i to bez ikakvih predubedenja i ideoloških opterecenja.
Pobude za takva preispitivanja ne leže samo u slabostima politickog sistema, vec i u
suštinskim ekonomskim nedostacima Ustava kao što su : neadekvatni sadržaji i
institucionalizacije društvene svojine, pogrešno postavljeni odnosi izmedu celine i delova,
nefunkcionalnost samoupravnog mehanizma, naucna neutemeljenost principa dohotka,
nedovoljno i nedosledno razvijen koncept plansko-tržišnog mehanizma, pogrešno opredeljeni
položaj i odgovornost osnovne organizacije udruženog rada i sl.

U pravnoj nauci postoji visok stepen saglasnosti da ustav svake zemlje mora biti kratak, sa
jasno izraženim osnovnim nacelima društvenog uredenja, precizno utvrdenim pravima i
obavezama tako da ih svaki gradanin može bez teškoca razumeti i lako upamtiti. Takav ustav
nije samo plod iskustva i saznanja do kojih je došla pravna nauka, nego proizlazi i iz prava
gradana da u demokratskoj i civilizovanoj zemlji imaju takav ustav. Naš Ustav iz 1974.
godine nije se držao navedenih nacela. Težnja da se u svakoj prilici dokazuje originalnost u
traženju društvenih rešenja, ukoliko nije u pitanju i svesno zamagljivanje, imala je za
posledicu da Jugoslavija dobije najduži ustav na svetu. U njemu su našla mesta i takva
minorna pitanja, kao što su nacin rešavanja stambenog pitanja vojnih lica ili kako se
postavljaju poslovode, kojima je mesto u zakonskim ili podzakonskim aktima.
Neodgovarajuca terminologija cini ustavni tekst nerazumljiv za obicne ljude, i ne samo za
njih. Recenice sa preko sto reci, clanovi koji obuhvataju više strana teksta, neujednacena i
pogrešna upotreba termina ukazuju na nedozvoljeno nizak nivo zakonodavne tehnike. To
istovremeno pokazuje da pravna nauka nije izvršila dovoljan uticaj na tekst Ustava.

4. Uporedo sa ekonomskom i poltickom krizom, i moralna kriza teško pritiskuje
jugoslovensko društvo. Njeni mnogobrojni uzroci imaju duboke istorijske korene. Ali u
svojoj suštini, u ideološkom društvu kakvo je naše, moralna kriza izazvana je ideološkom
krizom, porazima ideološkog programa revolucije, odstupanjima od proklamovanih
socijalistickih ciljeva i nacela, nesaglasnošcu reci i dela politickog vodstva, neizgradenim
pravnim poretkom, lošim i zavisnim sudstvom, birokratskom samovoljom i privilegijama,
moralnim konformizmom i podsticanim karijerizmom, odsustvom slobodne i otvorene kritike
pojava, ideja, nosilaca vlasti i javnih funkcija, dakle, nepostojanjem demokratskog javnog
mnjenja kao dejstvujuce moralne savesti društva. Bujici migracija sa sela i iskušenjima koja
ona sobom nosi, ova praksa se nije suprotstavila politikom civilizacijskog prilagodavanja, sa
jasno postavljenim normama ponašanja i morala. Svuda prisutna usitnjena, seljacka svest
inspirisana shvatanjem da je sve dozvoljeno što nije izricito zabranjeno, i sa sklonošcu da
uvažava samo neposredne interese, dok one udaljenije i posredne potpuno zanemaruje, mogla
je dugo opstojavati da bi se u kriznim uslovima iskazala kao snaga koja temeljno razara
moral, stvarajuci široke mogucnosti za kriminal i druge pojave koje je teško dovesti u sklad
sa vrednostima socijalistickog društva.
Nasrtaji na društvenu imovinu svuda se srecu, a krade, utaje i korupcija postale su deo
redovnih dopunskih prihoda za tako veliki broj gradana da se ta vrsta prihoda mora uzeti u
razmatranje pri oceni visine licne potrošnje. Nije bez dejstva ni uzor koji pruža cesto
nekažnjeno kršenje zakona od strane radnih organizacija, pa ponekad i administrativnih
ustanova. Privilegije se uporno održavaju uprkos jednodušnoj osudi u narodu. Svest o
poštenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje šta su i koliko su
uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privredivanja su neujednaceni, što vodi napuštanju
principa nagradivanja prema radu. Licni dohoci po preduzecima cesto zavise manje od rada,
a više od necije veštine da se izbori za vece cene ili niže doprinose. Sistematsko pokrivanje
gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno delije na obema stranama.
Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan nacin mimo rada. Povecanje
socijalnih razlika koje proizlazi iz nesredenog stanja u privredi i društvu utoliko je
ekonomski nepodnošljivije i moralno neopravdanije što se dogada u složenim uslovima krize.
Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopšta pojava, davanje
prvenstva rodacima prilikom zapošljavanja postalo je skoro obicajno pravo. Nezaposlenost je
težak društveni problem ne samo zato što je veliki broj mladih ljudi bez samostalne
egzistencije, vec i zato što veliki deo stanovništva, sa starosnom i kvalifikacionom
strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan iako bi njihovo
odgovarajuce ukljucivanje umnogome poboljšalo stanje. Mucni su i demoralizacija tih ljudi i
njihovih porodica, beznade ucenika i studenata koji se školuju bez izgleda na zaposlenje, kao
i psihologija onih koji, dobivši najzad posao nakon višegodišnjeg cekanja, gledaju u
njemusamo uhljebije, lišeni ambicija da se obeleže znacajnim radnim doprinosom, utoliko
više što su se tokom cekanja iskljucili iz struke i zaboravili veliki deo naucenog. Nije manje
pogubni ni delovanje tzv. privremenog rada u inostranstvu. U narodu je zavladalo uverenje
da se poštenim radom u samoj zemlji ne može pristojno zaraditi ni dobro živeti. Gubi se ne
samo vera u savestan rad, vec i u socijalizam, ciji oreol temni pred reputacijom sistema gde
rade gastarbajteri.
Gubljenje poverenja i niska motivisanost jasno su vidljivi izraz moralne krize. Opšta
mobilizacija svih narodnih snaga u rešavanju postojecih društvenih problema zasad nije
moguca. Širim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angažovanja i samožrtvovanja za
opšte društvene ciljeve. Zvanicna ideologija koja umesto stvarnog socijalistickog programa
nudi prazne politicke proklamacije uveliko je iscrpla svoje mobilizatorske mogucnosti. Jaz
izmedu socijalistickih principa i okoštale stvarnosti toliko je dubok da masovno rada apatiju,
privatizaciju i sve vece ogorcenje. Reforme koje bi danas mogle popraviti društvenu klimu i
možda obrnule tokove kretanja, nece biti dovoljne sutra.
Razaranje sistema vrednosti, koje je bilo temeljnije ukoliko je vreme više odmicalo, ne
odnosi se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica
vrednostiza koje se jugoslovensko društvo zalaže. Horizont potreba nikad nije ozbiljno
otvoren za demokratsku raspravu. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju,
pretežno pod uticajem potrošackog mentaliteta. Ta psihologija povezana sa neobuzdanim
primitivizmom silno je ojacala sklonost prema šundu u literaturi, muzici,filmu i zabavi svake
vrste. Razvijanje te sklonosti cak se i svesno i sistematski podstice posredstvom štampe,
radija i televizije. Pod pritiskom agresivnog šunda koji suvereno vlada na sceni, prave
kulturne vrednosti su ostale bez šireg uticaja, uprkos mnogih i znacajnih dela jugoslovenskih
stvaralaca. Malo je smišljenih napora da se ta dela privedu širem krugu gradana.
Kriza kulture nije samo u tome što su prave društvene vrednosti u susretu sa šundom
nekonkurentne. Kultura se sve više regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i
univerzalno znacenje, ona se dobrim delom stavlja u službu republickih, pokrajinskih,
državnih aspiracija na sopstveno vlastelinstvo i na tom podrucju. Opšta provincijalizacija
kulture snižava kriterijume vrednosti i dopušta mnogo vecu društvenu afirmaciju manje
darovitih stvaralaca. Duboko uvreženi u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam
postaju sve agresivniji.

5. Ova svestrana i duboka kriza jugoslovenskog društva otvara mnoga pitanja, od kojih se
narocito izdvajaju sledeca dva : Šta se desilo sa projektom izgradnje novog društva za koji su
pale tolike žrtve ? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju ?
Objektivna naucna analiza, slobodna kako od ideološke apologetike (koja se opire bilo
kakvim promenama sistema) tako i od ideološkog skepticizma (koji odbacuje sistem u celini,
i od samog njegovog pocetka) pokazuje svu protivrecnost posleratnog razvitka i objašnjava
zašto su iza perioda uverljivog materijalnog rasta, postepene demokratizacije i duhovne
emancipacije sledili društveni sukobi u kasnim šezdesetim godinama, restauracija
autoritarnosti u ranim sedamdesetimm gubljenje stabilnosti i strukturnih proporcija,
materijalna stagnacija i sve veca duhovna dezorijentacija kao krajnji ishod.
Pad do kojeg je došlo ne bi bio tako težak i trajan da je on posledica samo jedne pogrešne
politike. Nova politicka strategija u šezdesetim godinama nije samo projekt privredne
reforme vec i kraj procesa politicke i ekonomske demokratizacije, razotudenja politike,
dugorocnog usmeravanja društvenog razvoja, izgradnje jedinstvene federacije. Novi
društveni projekat afirmacije grupnog i nacionalnog egoizma vodio je nepomirljivom sukobu
sa dotad priznatim moralnim vrednostima i sve vecoj demoralizaciji u masama naroda.
Da bi se objasnilo zašto je nakon uspešnog razvoja u periodu 1953-1965 došlo do fatalnog
preloma 1965. godine morali bi se uzeti u obzir mnogi cinioci : davanje izrazite prednosti
individualnim i grupnim interesima nad opštim, materijalisticke aspiracije nove srednje klase,
dominacija interesa najrazvijenijih republika, odbrana politokratskog monopola moci pred
rastucim pritiskom za dalje demokratske reforme, žilavi otpori koje je emancipaciji pružila
patrijarhalna tradicija. Od spoljašnjih cinilaca valja narocito imati u vidu pritiske velikih sila
koji su u sferi politike podržavali autoritarnost, a u sferi privrede težili, i na kraju uspeli, da
dovedu zemlju u nezavidnu tehnološku i ekonomsku zavisnost.
Pri svem tom ne bi moglo zadovoljavati objašnjenje koje bi idealizovalo projekt
revolucionarnog preobražaja i nesumnjive uspehe u toku prve dve decenije posleratnog
razvoja, i koje bi kasnija lutanja i padove shvatalo kao prostu deformaciju tog projekta od
strane vladajucih subjekata. Prava je naucna istina da postoje ogranicenosti i u samom tom
projektu – kako u pocetnoj viziji, koja (pored svih svojih humanistickih i emancipatorskih
ideja) prenaglašava ulogu nasilja i diktature u prelaznom periodu, tako i u nacinu na koji je ta
vizija bila protumacena i primenjena u našoj zemlji pod pritiskom staljinizma i
kominternovskog nasleda.
Uspešan otpor staljinizmu mobilisao je znacajne društvene snage, koje su obezbedile
nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 1953-
1956, pocetne oblike samouprave i duhovno oslobadanje od uskih ideoloških okvira u oblasti
kulture. Ipak, jednom uspostavljeni hijerarhijski odnosi nisu mogli biti prevazideni. Oni su se
pokazali kao neprekoraciva granica procesa demokratizacije. Taj proces je tolerisan i
podstican dok je oslobadao stvaralacke snage na nivou društvene mikro-strukture i u
oblastima delatnosti udaljenih od politike. On je strogo kontrolisan kad se proširio i na
politicke institucije – zahtevom za deprofesionalizacijom i debirokratizacijom politike, a
odlucno je zaustavljen kada je ugrozio centre politicke moci – zahtevom za slobodnijim
izborima i za pretvaranjem organa države u organe samoupravljanja. Privredna reforma
1965. godine u suštini je promena osnovnog strategijskog pravca društvenog razvoja : projekt
politicke demokratizacije zamenjen je projektom ekonomske liberalizacije. Ideja
samoupravnosti, cija je suština razotudenje politike, zamenjna je idejom decentralizacije,
koja je dovela do uspostavljanja regionalnih centara otudene moci.etika solidarnosti i
socijalne pravde zamenjena je duhom possivnog individualizma i apologijom grupnog
interesa. Politicki voluntarizam, smeo i dinamican u prvim posleratnim decenijama, kada je
mogao racunati sa masovnom podrškom naroda, postaje sad statican i odlucan u odbrani
sistema, cak i onda kad postaje ocigledno da je taj sistem nekonzistentan i neefikasan.
Osnovni problem jugoslovenskog društva nije u tome što je nepotpuno i deformisano
ostvaren istorijski projekt, nastao u oslobodilackom ratu. Sudbina je svih projekata u
dosadašnjoj istoriji da je njihovo ostvarenje bilo praceno elementima restauracije i da je na
kraju dovodilo do raznovrsnih mešavina starog i novog društva. Medutim, i pored toga što
nisu ispunili sve svoje emancipatorske ciljeve takvi hibridi su se dokazali kao napredne
civilizacijske tekovine koje su omogucavale izlazak iz krize i ubrzan društveni razvoj.
U istoriji dosad nezapamcen jaz izmedu normativnih proklamacij i stvarnosti daje
jugoslovenskom društvu jedno od bitnih obeležja. Prema zvanicnoj ideologiji jugoslovensko
društvo je vec prevazišlo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku :
ostvarilo je najviši oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radnicke klase,
postiglo bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogucnost
postojanja efikasne tržišne privrede u socijalizmu. U stvarnosti se naše društvo nalazi ispod
nivoa moderne civilizacije. U Jugoslaviji se osnovna gradanska prava licnosti još uvek mogu
nekažnjeno kršiti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvršne, sloboda
reci, organizovanje i javno manifestovanje su ogranicene birokratskom samovoljom i
zakonskim propisima koji omogucavaju proganjanje mišljenja razlicitih od zvanicnog.
Radnicka klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i štrajka, i ne vrši nikakav stvarni
uticaj na politicko odlucivanje. Nacionalne odnose karakterišu sukobi suprotstavljenih
interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarkicnih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj
politici razvoja i o jedinstvenom tržištu ne može se više ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije
ukinut vec je prenet na republicki nivo, gde je on iracionalniji i zlocudniji. Kad su se vec
1967-1968 javile neželjene posledice : spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loše
smišljena “privredna reforma” je napuštena i nikad se nije dospelo do moderne tržišne
privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih
savremenih mešovitih društava, specificna jugoslovenska mešavina elemenata predmodernog
autoritarnog društva, gradanskog društva i socijalizma, definitivno uoblicena Ustavom od
1974, ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji društveni razvoj.
Bez promene tog Ustava i na njemu izgradenog politicko-ekonomskog sistema nemoguce
je rešiti nijedan suštinski današnji problem našeg društva, nemoguce je zaustaviti sadašnji
proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za rešenjima imajuci u
vidu sledece velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog društva.
a) Suverenost naroda – U samom temelju moderne civilizacije nalazi se ideja da je najviši
izvor politicke moci sam narod, da je jedini legitimni politicki autoritet onaj koji potice iz
slobodno izražene volje naroda, pa da prema tome ne postoji moralni i pravni osnov da bilo
kakva elita (po milosti božijoj, po krvi, religiji, rasi, klasi, ideološkoj pripadnosti, istorijskim
zaslugama ili bilo kakvom drugom opravdanju) prisvoji sebi pravo da govori, odlucuje i služi
se silom u ime naroda. Narod može samo prepustiti politicku vlast na odredeno vrene svojim
predstavnicima, s pravom da ih bira, kontroliše i smenjuje, a po potrebi i silom zbacuje –
ukoliko prekrše “društveni ugovor” i umesto opštih narodnih interesa pocnu da slede svoje
posebne interese. Princip suverenosti naroda afirmisala je politicka filozofija i praksa
demokratskih revolucija osamnaestog veka. Medutim, krajnje radikalne konsekvence ovog
principa izvela je socijalisticka teorija. Ako je monopol ekonomske moci takode jedna od
osnova za obrazovanje elita koje se mogu nametnuti društvu i postici punu kontrolu nad
njegovim politickim životom, onda su s principom suverenosti naroda nespojive i sve
institucije koje omogucuju taj monopol, bilo da je to kapital ili birokratska država. U tom
smislu bi puna suverenost naroda bila ostvarena tek u jednom besklasnom društvu u kome bi
i politicki i ekonomski i kulturni život bio organizovan na demokratski nacin. Pretpostavka
takve demokratije (“demokratija saveta” ili “integralne samouprave”) je slobodan izbor i
smenjivost svih funkcionera, javna kontrola nad njihovim radom, podela vlasti, odsustvo
birokratskih privilegija. Ti preduslovi su odavno ostvareni u modernom društvu. Jugoslavija
taj nivo još nije dostigla iako je vec davno proklamovala ideje samoupravnosti,
debirokratizacije i deprofesionalizacije politike.
b) Samoodredenje nacije – U modernom društvu je svako politicko ugnjetavanje i
diskriminacija na nacionalnoj osnovi civilizacijski neprihvatljivo. Jugoslovensko rešenje
nacionalnog pitanja je u pocetku moglo biti shvaceno kao primeran model mnogonacionalne
federacije u kojoj je princip jedinstvene države i državne politike bio uspešno spojen s
principom politicke i kulturne autonomije nacija i nacionalnih manjina. U toku poslednje dve
decenije sve više je slabio princip jedinstva i prenaglašavan je princip nacionalne autonomije,
koji se u praksi pretvorio u suverenost delova (republika, koje po pravilu nisu nacionalno
homogene). Slabosti koje su od pocetka bile prisutne u modelu, postajale su sve vidljivije.
Sve nacije nisu ravnopravne : spska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu državu.
Delovi srpskog naroda, koji u znatnom broju žive u drugim republikama, nemaju prava, za
razliku od nacionalnih manjina da se služe svojim jezikom i pismom, da se politicki i
kulturno organizuju, da zajednicki razvijaju jedinstvenu kulturu svog naroda. Nezaustavljiv
progon Srba s Kosova na drastican nacin pokazuje da ona nacela kaja štite autonomiju jedne
manjine (Albanaca) nisu primenjena kad su u pitanju manjine u okviru manjine (Srbi,
Crnogorci, Turci i Romi na Kosovu). S obzirom na postojece oblike nacionalne
diskriminacije današnja Jugoslavija se ne može smatrati modernom i demokratskom
državom.
c) Ljudska prava – Moderna epoha pocinje afirmacijom ljudskih prava. To su prvobitno
bila gradanska prava : na slobodu misli, savesti, govora kretanja, dogovora, organizovanja,
javnog manifestovanja, demonstracija, izbora svojih predstavnika. U našem veku gradanskim
pravima su dodata socijalno-ekonomska prava : pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja,
na školovanje, na jednaku nagradu za jednak rad, na socijalnu sigurnost. Generalna skupština
Ujedinjenih nacija je formulisala sva ova prava u svojoj Univerzalnoj deklaraciji o pravima
coveka prihvacenoj 10. decembra 1948. godine. Naša zemlja je jedna od država clanica koje
su donele ovu deklaraciju; Jugoslavija je takode potpisnica Helsinških dogovora i svih slicnih
medunarodnih dokumenata. Nesumnjivo je da ima dosta savremenih država koje se u
pogledu stepena ostvarivanja ljudskih prava nalaze ispod naše zemlje. Ali i u nas se još ovek
gone “verbalni delikti”, zabranjuju i uništavaju knjige i skidaju sa repertoara pozorišne
predstave koje su “idejno neprihvatljive”, sputava se javno iznošenje mišljenja, zabranjuje se
organizovanje, manifestovanje i demonstriranje, korišcenje ustavnog prava na slanje
protestnih peticija državnim organima kvalifikuje se kao neprijateljski akt, proganjaju se
inicijatori protestnih obustava rada, izbori funkcionera se pretvaraju u farsu samoimenovanja.
Dok se sve to dogada ne možemo se smatrati civilizovanim i prosvecenim društvom.
d) Racionalnost – Moderno doba je doba racionalnosti. Društvene ustanove i nacin
organizovanja celokupnog društvenog života moraju položiti ispit pred sudom razuma. Nije
to uvek racionalnost ciljeva : velika slabost naše epohe je razdvajanje politike, etike i nauke.
Ali instrumentalna racionalnost i sposobnost pronalaženja adekvatnih sredstava za jednom
usvojen ciljeve i efikasno sprovodenje u život odredene politike jeste conditio sine qua non
svake moderne države. To, dalje, znaci da je svaka moderna država veliki sistem ciji se
pojedini delovi na jedinstven nacin regulišu, uskladuju i usmeravaju, da su pravila igre jasna,
stabilna i promenljiva samo nakon ozbiljnog proucavanja i pripreme, da se državni cinovnici
biraju pre svega po kriterijumu kompetentnosti i licnog integriteta, da se donošenj odluka u
najvecoj meri oslanja na pouzdane informacije i analizu troškova i verovatnih dobiti. Ni
jedan od tih uslova racionalne politike nije u nas zadovoljen : našu državu cine osam
odvojenih i slabo povezanih sistema, jedinstvena politika razvoja ne postoji, a i kad bi na
papiru i postojala ne bi se mogla realizovati u praksi; pravila igre se stalno ad hoc menjaju i u
najboljem slucaju se mogu znati samo za jednu godinu unapred; funkcioneri se biraju pre
svega na osnovu kriterijuma lojalnosti, pa su u velikoj meri nekompetentni i povodljivi;
odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na
osnovu nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajuci u obzir moguce alternative.
Dok ovakav neracionalan stil rada preovladuje u našoj politici, mi se ne možemo smatrati
modernim društvom.
Iz ove analize sledi da su politicka demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko
samoodredenje i ravnopravnost pripadnika svih jugoslovenskih naroda, ukljucujuci i srpski,
puno ostvarenje ljudskih, gradanskih i socijalno-ekonomskih prava, i dosledna racionlizacija
jugoslovenskog politickog sistema i politike razvoja oni neophodni preduslovi bez kojih se
ne može ni zamisliti izlaz iz sadšnje krize jugoslovenskog društva.
Položaj Srbije i srpskog naroda

6. Mnoge nevolje koje muce srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednicke svim
jugoslovenskim narodima. Medutim, srpski narod pritiskuju i druge nedace. Dugorocno
zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani državno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i
pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politickoj sceni sa udruženom
snagom koja cini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri mucna pitanja, koja
proizilaze iz dugorocne politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugrožavaju ne samo srpski
narod, vec i stabilnost citave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju naci u središtu pažnje.
Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodišnje zaostajanje privrede
Srbije. Ipak je to zvanicno ucinjeno tek u Planu 1981-1985., u kome je bilo zapisano da ce se
u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije.Ta je obaveza brzo pala u
zaborav. Petogodište je prošlo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi
su, medutim, argumentovano potvrdili ono što se i ranije znalo, da se po relevantnim
pokazateljima njena privreda stalno krece ispod jugoslovenskog proseka uz sve vece
zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost
na delu njene teritorije na kojoj živi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po
stanovniku preko 30% nižim od odgovarajuceg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike.
Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno
nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema
zvanicnim statistickim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za citav posleratni period
niža samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983)
najviša je u Jugoslaviji. Veca efikasnost mogla je samo delomicno nadoknaditi gubitak
društvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprijeci formiranje
vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog
proseka, što je cak niže od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju
status nerazvijenih. Tokom citavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izložena
neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektricne energije
koja se u velikim kolicinama isporucuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekuce
ekonomske i kreditno-monetarne politike, a narocito doprinos fondu federacije za razvoj
privredno nedovoljno razvijenih podrucja su u novije vreme najvažniji cinioci njenog
relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice
sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom ušle u njenu privredu (poljoprivreda,
prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podredene i
zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora. Dosledna diskriminacija privrede
Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvažavanja medunacionalnih
odnosa izmedu dva rata kako ih je videla i ocenivala Komunisticka partija Jugoslavije. Na te
poglede odlucujuce je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje
strateške i takticke zamisli na medunarodnom planu težila razbijanju Jugoslavije. Nalazeci
svoje ideološko opravdanje u suceljavanju srpske "ugnjetacke" nacije i ostalih "ugnjetenih"
naroda, takva politika je drastican primer uzmicanja marksistickog ucenja o klasnoj
podeljenosti svake nacije pred politickim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi
medunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle
objašnjava zašto se KPJ nije potrudila da sopstvenim istraživanjima dode do prave istine o
ekonomskoj prirodi medunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je
politicka hegemonija srpske buržoazije pracena i odgovarajucom ekonomskom dominacijom
Srbije, preuzeta je u stvari od separatisticki orjentisanih gradanskih partija. Ni pre, ni posle
rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo
kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima
je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobicnija što se i bez posebnih studija,
elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini
moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan položaj izmedu dva rata.
Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglašeniji agrarni karakter njene
privrede. Ucešce poljoprivrede je bilo vece, a udeo industrije u formiranju društvenog
proizvoda industrije manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo što na osnovu svih
cinjenica nije revidirala svoju ocenu, vec nije poklonila ni najmanju pažnju radovima
naucnih ustanova u kojima je vec pocetkom pedesetih godina dokumentovano utvrden bitno
drugaciji ekonomski položaj Srbije izmedu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene
tokom cetiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politicku i ekonomsku zainteresovanost da
se takva pogrešna ocena održi. Njen smisao leži u tome da se srpskom narodu usadi osecanje
istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politickoj i ekonomskoj podredenosti
kojoj je stalno izložen. Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi
Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodišnjem planu. Srbiji je
u tom planu neosnovano odreden, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U
praksi je ta politika zapocela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za
proizvodnju aviona, kamiona i oružja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama
cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, nižim investicijama po stanovniku od
jugoslovenskog proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podrucja. No ništa tako
ubedljivo ne pokazuje podreden položaj Srbije kao cinjenicu da ni u jednom kljucnom
pitanju politickog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, položaj Srbije valja
posmatrati u sklopu politicke i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile
predlagaci promena u svim dosadašnjim sistemima.
Slovenija i Hrvatska startovale su sa najvišeg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbrži
razvoj. S poboljšanjem njihovog relativnog položaja jaz izmedu njih i ostalog dela
Jugoslavije jako se produbio. Takav tok dogadaja, koji odstupa od proklamovane politike
ravnomernog razvoja, ne bi bio moguc da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dvije
republike nisu bile u položaju da nemetnu rešenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim
interesima. Priredivacke delatnosti, koje relativno više ucestvuju u njihovoj privrednoj
strukturi, uživale su tokom citavog posleratnog perioda povoljnije uslove privredivanja, na
koje su snažno uticali paritet i režim cena, kao i carinska zaštita. Veci prostor dat tržištu u
šezdesetimgodinama pogodovao je više razvijenim podrucjima. Suspenziju Petogodišnjeg
plana 1961-1965. godine, koji je težište stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja
tumaciti kao izbegavanje republika da ulažu u nerazvijena podrucja koja su relativno bogata
prirodnim izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se na sastavu cinilaca
proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije
dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, cime su bili pogodeni Srbija i nerazvijena
podrucja. Ekonomska podredenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politicki
inferiornog položaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog
naroda izmedu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga što je industrijalizacija Srbije bila
sporija od jugoslovenskog prošeka. Na toj ideološkoj platformi formirala su se mišljenja i
ponašanja, što je presudno uticalo na kasnija politicka zbivanja i medunacionalne odnose.
Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne komunisticke partije, a zadobili su i
odlucujuci uticaj na CK KPJ. Njihovi politicki lideri postali su arbitri u svim politickim
pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slicnu istorijsku sudbinu,
imale su istu religiju i težnju za što vecom samostalnošcu, a kao najrazvijenije, i zajednicke
ekonomske interese, što su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare
politicku dominaciju. Tu koaliciju je ucvrstila dugogodišnja saradnja Tita i Kardelja, dve
najistaknutije politicke licnosti posleratne Jugoslavije, koje su uživale neprikosnoven
autoritet u centrima moci. Kadrovski monopol im je dopuštao da bitno uticu na sastav
politickog vrha Jugoslavije i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki
doprinos Edvarda Kardelja u pripremanju i donošenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih
ustava. On je bio u položaju da u temelje društvenog uredenja ugraduje i licne stavove, koji
realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlucnost kojom se Slovenija i Hrvatska danas
suprostavljaju svakoj ustavnoj promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara.
Pogledi na društveno uredenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaceni ukoliko su bili
drugaciji od shvatanja dvaju politickih autorireta, a nije se moglo uciniti ništa ni posle
njihove smrti, buduci da je ustav mogucnošcu veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajuci
sve to u vidu, ne može biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politicku i
ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije.
U takvim uslovima a pod stalnim optužbama da je "ugnjetacki", "unitaristicki",
"centralisticki", "pandurski", srpski narod nije mogao postici ravnopravnost u Jugoslaviji, za
cije je stvaranje podneo najvece žrtve. Revanšisticka politika prema Srbima zapocela je pre
rata time što se smatralo da Komunisticka partija i nije potrebna "ugnjetackoj" naciji. U CK
KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se održali,
deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u položaju da
ravnopravno ucestvuje u donošenju odluka koje su prejudicirale buduce medunacionalne
odnose i društveno uredenje Jugoslavije. Antifašisticko vece Srbije osnovano je u drugoj
polovini 1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunisticka partija Srbije tek
po završetku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a vecnici su birani iz srpskih vojnih jedinica i
clanova Vrhovnog štaba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od
vecnika nekih drugih republika, koji su došli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe
imali nacionalne politicke organizacije sa izgradenim stavovima i programima. Ove istorijske
cinjenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne suštinski u
ravnopravnom položaju kada su donošene odluke od dalekosežnog znacaja za buduce
državno uredenje. To ne znaci da se Srbi ne bi dobrovoljno odlucili za federalizam kao
najpogodnije uredenje za višenacionalnu zajednicu, vec se ima u vidu da su se oni bez
prethodnih priprema i podrške svojih politickih organizacija našli u položaju da u ratnim
uslovima prihvate rešenja koja su otvarala široke mogucnosti za njihovo razbijanje. Položaj
Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovišta njihovog nacionalnog
integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za
rešenja koja pogadaju vitalne interese srpskog naroda.
Ozbiljnost društvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih
odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetackoj i
ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski položaj. Oslobodenje
Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojacala akumulativnu sposobnost i ubrzala
privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Ocekivalo se da ce
politicki predstavnici Srbije izaci sa ovim logicnim i opravdanim zahtevom i da ce na
njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vece iznenadenje kad su oni pristali
na placanje pune stope uz prihvatanje utešnog i potpuno neizvesnog obecanja da ce doprinos
biti materijalno kompenziran na drugoj strani.
Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno
je istorijski neodgovoran cin prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politickih predstavnika
Srbije navodi na mnoga razmišljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak ucine.
Postavlja se pitanje ko je ovlašcen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrice presuda
o dugorocnom zaostajanju u buducnosti sa neizbežnim politickim posledicama. Rec je o
ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i rešavanje
egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veceg nego u bilo kojoj drugoj
republici. Bez referenduma uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odlucuje i
pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranicenja.
Srbija je mirne savesti i sa osecanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla
postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa fondu. Istinske žrtve za razvoj tri nerazvijene
republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, placajuci pomoc drugima sopstvenim
zaostajanjem. Sa tri razvijena podrucja to nije bio slucaj. Primena stope doprinosa
proporcionalno društvenom proizvodu nije se držala osnovnog pravila da se obaveze
odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa poštedela je
Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, što im je omogucilo ne samo da se
normalno razvijaju, vec i da poboljšaju svoj relativni položaj prema jugoslovenskom
proseku. Za Srbiju su, medutim, takve stope predstavljale ogromno opterecenje. Njena
privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podrucja, zbog cega se sasvim
približila privredama nerazvijenih republika.I pored toga što je svojim doprinosom pomogla
razvoj nerazvijenih podrucja i olakšala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne
nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upucuje dva tipa podrucja na
koaliciju radi održanja postojeceg stanja u kome zadovoljava svoje interese na racun Srbije.
Antisrpska koalicija nastupila je u slucaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politickog
takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu
doprinosa u celini. Ovaj pritisak važan je i kao znak da vec tradicionalna diskriminacija
Srbije nije oslabila, ako se cak nije povecala.Imajuci u vidu šta se sve dogadalo u
posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja ništa novo. Nov bi mogao biti odlucan
otpor Srbije tom pritisku. Na žalost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo više nego ranije, ali
ipak sasvim nedovoljno.Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva kao što je
mogucnost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nadu usamljeni sa
svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomišljali na odgovarajuci odgovor koji
podrazumeva i otvaranje politicke krize ako se drugacije ne može. Politicari Srbije su se
pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teška konstelacija
odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odlucno stave do
znanja da je došao kraj posleratnoj praksi smenivanja politicara koji su postavljali pitanje
ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i književnika iz
Srbije koji su blagovremeno ukazivali na društveno maligne pojave i upozoravali na
posledice pogrešnih rešenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se
razoružavala privreda Srbije u pojacanoj konkurenciji na tržištu.

7. Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revanšisticka politika prema
njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve više je jacala da bi
se konacno izrazila i u genocidu. Politicki je neodrživa diskriminacija gradana Srbije kojima
su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih
funkcionera i delegata u Saveznoj skupštini, a glas glasaca iz Srbije vredi manje od onoga iz
bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao
zajednica ravnopravnih gradana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica
osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne važi za Srbiju zbog njenog
posebnog pravno-politickog položaja, koji odražava težnje da se srpski narod drži pod
stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je
napredovala u uticajno mišljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz
ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda korišcenje svih
mogucnosti da se njenom privrednom razvoju i politickoj konsolidaciji postave što veca
ogranicenja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranicenja jeste sadašnji nedefinisan i pun
unutrašnjih konflikata ustavni položaj Srbije.
Ustavom od 1974. godine Srbija je fakticki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine
su u svemu izjednacene sa republikama, sem što nisu definisane kao država i što nemaju isti
broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknaduju time
što se preko zajednicke republicke skupštine mogu mešati u unutrašnje odnose UžeSrbije,
dok su njihove skupštine potpuno autonomne. Politicko-pravni položaj Uže Srbije je sasvim
neodreden, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvršno
vece koje je organ republicke Skupštine u stvari je Izvršno vece Uže Srbije. To nije jedina
nelogicnost u razgranicavanju nadležnosti. Preširoka i insitucionalno cvrsto utemeljena
autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomaške
i separatisticke snage insistirale na proširenju autonomije, ali bi to teško ostvarile da nisu
dobile moralnu i politicku podršku od republika u kojima separatisticke tendencije nisu
išcezle. Proširenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da ce se postici veca
ravnopravnost izmedu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogadaji na Kosovu krajem
šezdesetih godina bili su opomena šta se sve može dogoditi ukoliko se autonomija poveca.
Razloga za vecu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proširenje dalo je silnog
podstreka birokratskom autonomaštvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo,
zatvaranje privrede, politickom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u
Vojvodini koji širenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance"
"precanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomoc drugih postale "konstitutivni elemenat
federacije", što im je dalo povoda da se osecaju i ponašaju kao federalne jedinice,
zanemarujuci cinjenicu da su sastavni deo republike Srbije. I ovom prilikom ravnoteža u
dualizmu ovakve vrste nije se mogla održati. Sadašnje ponašanje pokrajina pokazuje da su u
praksi potpuno nadvladale separatisticko-autonomaške snage. Republici Srbiji je
onemoguceno da u vitalnim pitanjima nastupaju jedinstveno u interesu naroda kome
pripadaju.
Splet nerešenih odnosa u republici Srbiji logicno proizlazi iz njenog ustavnog položaja i
izbora separatistickih i autonomaških kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uživali
blagonaklonost onih koji su držali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajuce
protivteže u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudnost
i slepilo za šire nacionalne interese. Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutrašnjih
sukoba usade u ustave danas se javljaju kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj
simetriji jednakih krivica dele lekcije i užoj Srbiji i pokrajinama, sugerišuci da se rešenja
traže u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nacin jednom zamršena situacija ostace
kakva je bila, a Srbija ce i dalje rošiti svoju društvenu energiju u prevazilaženju konflikata
bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa proširenjem autonomija
pokrajina, pogotovu što održavanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogucnost drugima da
se mešaju u njene unutrašnje odnose i na taj nacin produže dominaciju nad njom. Posle
izvršene federalizacije SKJ takvo mešanje u unutrašnje odnose jedne republike moguce je
jedino u Srbiji.
Odnosi izmedu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni pretežno na formalnopravna
tumacenja dva ustava. Rec je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj državi. Nacija
koja je posle duge i krvave borbe ponovo došla do svoje države, koja se sama izborila i za
gradansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika
doživela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle cetiri decenije
u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju državu. Gori istorijski poraz u miru ne da se
zamisliti.

8. Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedocanstvo njegovog istorijskog
poraza. Srpskom narodu je u prolece 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali
otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politickih i
državnopravnih promena. Voden veštom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim
ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podršku pojedinih politickih
centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se
još uvek gleda pravo u oci i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet
godina. On, dakle, traje mnogo duže nego citav oslobodilacki rat u ovoj zemlji, od aprila
1941. do 9. maja 1945. godine. Balisticka pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata,
dignuta uz sadejstvo nacistickih jedinica, bila je 1944-45. vojnicki razbijena, ali pokazuje se,
ne i politicki pobedena. Njen sadašnji vid, prerušen u nov sadržaj, uspešnije se razvija i
približava pobednickom ishodu. Pravi obracun sa neofašistickom agresijom je izostao; sve do
sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jacale
njene rasisiticke pobudene, neopozive ciljeve, koje treba postici po svaku cenu i svim
sredstvima. Cak i smišljeno drasticne kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i
produbljuju medunacionalne mržnje.
Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike
da su jaci nego što su i mislili, da uživaju podršku po raznim centrima moci u samoj zemlji
neuporedivo vecu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u
Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvanicniji predstavnici Pokrajine, kao i
njeni naucnici ponašaju ne samo arogantno, vec i cinicno, proglašavajuci istine za klevete, a
ucene za svoja zakinuta prava.
Organizovane politicke snage naše zemlje, koje su izvršile revoluciju u gotovo
nemogucim uslovima, pod najmocnijim neprijateljem u citavom ovom veku - odjednom se
pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, vec gotovo i nezainteresovanim da se na
otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlucnom odbranom svog naroda i svoje teritorije.
A kad se agresija porazi, da se politicki obracuni ne vrše više hapšenjima,
"diferencijacijama", lažnim lojalnostima, vec odistinskom revolucionarnom borbom,
otvorenim suceljavanjima, sa pravom slobodnog izražavanja, pa i demonstriranja suprotnih
mišljenja. Fizicki, politicki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovništvom Kosova i
Metohije najteži je poraz u oslobodilackim borbama što ih je vodila Srbija od Orašca 1804.
do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, prije svega, na još uvek živo
kominterevsko naslede u nacionalnoj politici Komunisticke partije Jugoslavije i sledbeništvo
srpskih komunista toj politici, na preskupe ideološke i politicke zablude, neznanja,
nedoraslosti, ili vec okorele oportunizme generacija srpskih politicara posle ovog rata, uvek
defanzivnih i uvek u vecoj brizi šta drugi misle o njima i njihovim bojažljivim
"postavljanjima" položaja Srbije, nego o objektivnim cinjenicama koje uslovljavaju
buducnost naroda kojima rukovode.
Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najviše ratovali upravo
srpski borci - jednom vrlo odredenom politikom, "razvojno" sprovodenom, sa isplaniranim
postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politickom rukovodstvu Kosova poceli
su da preokrecu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobij a rang
autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa vecim prerogativima
od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao
i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija
književnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udžbenika - prema instrukcijama iz Tirane -
bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmedu dve državne teritorije, uostalom. Zavere,
koje se obicno tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo ocevidno, vec i demonstrativno.
Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine više izgledali kao istrcljivost, nego kao
kakva nova pojava, opasna i po citavu zemlju, kao što se kasnije svaka istina o progonu Srba
na Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske štampe" o
zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za vecu krivicu od pocinjenih paljevina, ubijanja,
silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politicki i krivicno neidentifikovanih.
Posebnu težinu ima odnos odgovornih cinilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju cija je
žrtva srpski narod. Precutkivanjem i zataškavanjem zlocina, izbegavanjem da se odmah kaže
sva istina, zavlacenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruju se sitni i krupni teror, ujedno se
stvara lažna, ulepšana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je težnja da se za
nasilje nad Srbima nade politicki alibi u tobožnjoj uzajamnosti mržnje, netrpeljivosti i
revanšizma, a u poslednje vreme sve cešce i u izmišljenom dejstvu "spoljašnjeg" neprijatelja
- van pokrajine, srpskog nacionalizma "iz Beograda". Slucaj Martinovic je znacajan ne samo
zbog narocitog, nevidenog nasilja, koje podseca na najmracnija vremena turskog nabijanja na
kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna
istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj
slucaj je na Kosovu shvacen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po
Ustavu nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemešanja u unutrašnje poslove" pokrajine,
kao da se radi o medudržavnom, medunarodnom odnosu. Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne
samo svoju prošlost, olicenu u dragocenim kulturnoistorijskim spomenicima, vec i živo
prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih vrednosti: imaju maticnu zemlju svog
istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove proredivala srpsko stanovništvo Kosova i
Metohije - u ovom, našem vremenu, dobijaju svoju neumoljivu završnicu. Iseljavanje Srba sa
Kosova i Metohije u Socijalistickoj Jugoslaviji po svome obimu i karakteru prevazilazi sve
ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda. Jovan Cvijic je u svoje vreme procenjivao
da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem Carnojevicem 1690. do prvih godina
našeg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja izmedu 1876. i 1912. godine oko
150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjišta pod surovim terorom lokalnog i povlašcenog
albanskog bašibozuka.
U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle
rata ovaj talas iseljavanja doživeo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i
Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba. Ostatak srpskog naroda ne samo što stalno i
nesmanjenim tempom napušta svoju zemlju, nego se, prema svim saznanjima, gonjen
zulumom i fizickim, moralnim i psihološkim terorom, preprema za svoj konacan egzodus. Za
manje od desetak sledecih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu više nece
biti, a "etnicko cisto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista,
utemeljen još u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81., bice u potpunosti ostvaren.
Peticija 2016 Srba iz Kosova Polja, podneta Saveznoj skupštini i drugim organima u zemlji,
zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenama ne može srpskom
narodu osporiti pravo da se od nasilja i uništenja štiti svim zakonskim sredstvima. Ako tu
zaštitu ne može ostvariti u Pokrajini, narod je može i mora tražiti u Republici i Federaciji.
Izraz je gradanske svesti o tome pravu i poseta gradana Pokrajine Saveznoj skupštini. Samo
se sa jednog automaško-separatistickog i šovinistickog stanovišta ovi koraci gradana mogu
osudivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski.
Današnja sudbina Kosova nije više "složena", niti se i dalje može svoditi na prazna
samoocenjivanja, izuvijane, necitljive rezolucije, uopštene platforme - vec jednostavno,
pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmedu pokrajinske segregacije koja postaje sve
iskljucivija i saveznih arbitraža koje samo parališu svaku pravu, uz to i neodložnu meru -
splet nerešenih situacija zatvara se u krug nerešivih. Sudbina Kosova ostaje životno pitanje
citavog srpskog naroda. Ako ono ne bude rešeno ednim pravim ishodom nametnutog rata,
ako se uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji žive
na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljavanja
naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postace i evropsko pitanje, sa najtežim,
nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvažnijih tacaka unutrašnjeg
Balkana. U skladu je sa etnickim profilom balkanskog poluostrva etnicka izmešanost sa
mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etnicki cistim Kosovom, koji se sprovodi u delo,
ne samo da je direktna i teška pretnja narodima koji su se tamo našli u manjini, nego ce, ako
se bude ostvario, zapoceti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju svim
narodima u Jugoslaviji.
Kosovo nije jedino podrucje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije.
Apsolutno, a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu
tvrdnju. Prema popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz
1981. godine njihov broj se smanjio na 531.502, stoje od ukupnog broja stanovnika u
Hrvatskoj iznosilo 11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao cak i u
odnosu na ono posleratno vreme, kada je izvršen prvi popis i kada su posledice rata po broj
srpskih stanovnika bile dobro poznate.
Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podrucja u Hrvatskoj, što je silno
podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao
došljacka, manjinska i društveno inferiorna grupa, veoma podložni asimilaciji. Uostalom, i
inace je srpski narod u Hrvatskoj izložen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici.
Sastavni deo politike je zabrana svih srpskih udruženja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja
su imala bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meduratne Jugoslavije, zatim
nametanja službenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) olicavajuci time
nacionalnu neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom ucinjen obaveznim i za Srbe u
Hrvatskoj, a nacionalisticki nastrojeni hrvaski jezikoslovci sistematskom i odlicno
organizovanom akcijom sve ga više udaljavaju od jezika u ostalim republikama
srpskohrvatskog jezickog podrucja, što doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim
Srbima.
Ovakav ucinak spremno se placa kidanjem jezickog kontinuiteta kod samih Hrvata i
ukljanjanjem medunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama;
narocito u oblasti nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odsecen
od matice, vec matica nema mogucnosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom
položaju obavesti ni približno onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim
sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u citavoj
Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja. U opštu sliku
prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle rata. U
narodnooslobodilackoj borbi i neposredno po njenom okoncanju nacionalni život Srba u
Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politickim, kulturnim i obrazovnim
institucijama. Tako je nacelnom odlukom Izvršnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra
1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u oslobodenom Otoccu i konstituisan Srpski klub
vijecnika ZAVNOH-a kao nacionalno i politicko vodstvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po
okoncanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je održan Prvi
kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 ucesnika obrazovalo Glavni odbor Srba
u Hrvatskoj kao "široku politicku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u
sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angažovanje ovih politickih tela Srbi su potom
osnovali svoje kulturne ustanove i poceli raditi na obezbedivanju nacionalne prosvete. Tako
je 22. oktobra 1944. na ruševinama glinske crkve, u kojoj su izvršeni strahoviti ustaški
pokolji, osnovano Srpsko pevacko društvo "Obilic", a nepun mesec kasnije, 18. novembra,
ponovo u Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno društvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu",
u cijim okvirima se razvijala i izdavacka delatnost sa sopstvenom štamparijom, 4. januara
1948. godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj.
Uz sve to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obracao
posebnim glasilom, štampanim cirilicom, koje se zvalo "Srpska rijec". U posleratnim
godinama "Srpska rijec" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Vec tokom 1944/45.
školske godine NOP je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio cirilicki bukvar, a Predsedništvo
ZAVNOH-a je svojom odlukom 18. jula 1944. garantovalo cirilici punu ravnopravnost sa
latinicom i istovremeno prvenstvo u školama sa srpskom vecinom na podrucju Hrvatske.
Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo veci i dublji znacaj od obicnog priznanja za
njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12.
januara 1944. godine Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a obrazložio je sopstvenu pojavu kao
"znak ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da ce interesi srpskog naroda biti pravilno
zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznacen
je kao "politicka organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", ciji je zadatak da
omoguci "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da ce Srbi u Hrvatskoj i dalje
uživati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju stecene tekovine
osecali kao "vidna obilježja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj".Takvo je
stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije poznato da su
Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba ukinuti, ili
zameniti nekom drugacijom koja bi više odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te ustanove
redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadležnih republickih organa Hrvatske.
Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a Hrvatske
od 23. maja 1980. godine. U pravdanju tog svršenog cina angažovala se Republicka
konferencija SSRNH. Zakljucci njenog savetovanja, održanog 2. oktobra 1980. godine,
govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme. Ti zakljucci u suštini ne
ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih ustanova srpskog naroda u
Hrvatskoj: "briga za kompleks pitanja kulture, istorije, života i stvaralaštva hrvatske ili
srpskenacije u SRH ne može biti prepuštena nikakvim posebnim nacionalnim društvima ili
organizacijama". Takav stav obrazložen je sledecim tumacenjem: "Dok je opravdano da naše
narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije opravdano da takve
institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u
Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj".
Na kraju je receno ovo: "Treba se boriti da Srbi u Hrvatskoj ne budu precutkivani kao
narod, da ih se kao u nekim udžbenicima ne naziva maltene došljacima. Zajednicka nam je
historija, kultura i jezik, a i specificnosti treba uvažavati". Na savetovanju se culo i to da
treba raditi na tome da se u Hrvatskoj više uci cirilica.
Ovakvim stavom Republicke konferencije SSRNH, protiv kojeg nije ustalo nijedno
politicko telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi
nacionalnog života srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steceni tokom duge istorije i u NOBu.
Radikalno su revidirani pogledi na medunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a
dovedene su u pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava gradana.
Prakticno znacenje izjava: "moramo brinuti", "treba se boriti", "više treba uciti cirilicu" itd.
može se procenjivati samo u njihovom suocenju sa stvarnom jezickom politikom koja se vodi
u SRH. Ostrašcena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika što se
izgraduje u protivstavu prema svakoj ideji o zajednickom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja
dugorocno mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ocuva svoj nacionalni identitet.
Izuzimajuci period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u prošlosti nisu bili toliko
ugroženi koliko su sada. Rešenje njihovog nacionalnog položaja namece se kao prvorazredno
politicko pitanje. Ukoliko se rešenja ne pronadu, posledice mogu biti višestruko štetne, ne
samo po odnose u Hrvatskoj vec i po citavu Jugoslaviju.
Bitnu težinu pitanja položaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovu
izvan Uže Srbije, živi veoma veliki broj Srba, veci od ukupnog broja pripadnika pojedinih
drugih naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije živi 24%, odnosno
1,958.000 Srba, što je znatno više nego što je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca,
Makedonaca, uzetih pojedinacno, a skoro isto koliko i Muslimana. Van užeg podrucja Srbije
živi 3,285.000 Srba ili 40,3% ukupnog njihovog broja. U opštem dezintegracionom procesu
koji je zahvatio Jugoslaviju, najtežom dezintegracijom pogodeni su Srbi.
Sadašnji tok kojim se krece naše društvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se
ono decenijama i vekovima kretalo dok nije stvorilo zajednicku domovinu. Taj proces
usmeren je ka potpunom razbijanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja
ilustracija koliko je sve podredeno takvim ciljevima može da posluži današnja Vojvodina sa
svojom autonomijom.
Vojvodini je data autonomija izmedu ostalih razloga i zato što je srpski narod u
habzburškoj monarhiji njoj težio vec od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj Austro-
Ugarskoj težili su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, medutim,
nazvali Srbijom) stoga da bi, okruženi brojnijim i nadmocnijim Madarima i Nemcima,
sacuvali svoju nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stavaranjem
posebne autonomne oblasti u tudoj državnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te države, a
sve sa ciljem da se u pogodnom momentu što lakše izdvoje i ujedine sa svojom sabracom
južno od Save i Dunava. Tako je to bilo u prošlosti sa Srpskom Vojvodinom, cije stvaranje su
u revoluciji 1848/49. godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto.
Politicki rukovodioci AP Vojvodine ne rade na zbližavanju i spajanju, vec na što vecem
osamostaljivanju i izdvajanju iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan
istorijskoj logici, on daje ocigledne rezultate, mocno doprinoseci dezintegraciji srpskog
naroda.

9. Noseci na sebi duže od pola stoleca pecat i opterecenje da je bio tamnicar drugim
jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogucnosti da oslonac potraži u
sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje.
Demokratska gradanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku
zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanicne istoriografije ostala je sve donedavno potpuno
u senci srpskog socijalistickog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i
državnickih doprinosa Srbije gradanskog društva toliko osiromašena i sužena da tako
izoblicena nije nikome mogla da posluži kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za
ocuvanje i obnovu istorijske samosvesti. Cestiti i hrabri oslobodilacki napori
bosanskohercegovackih Srba i citave jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada
Bosna, doživeli su slicnu sudbinu i pred istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne
ideologije ciji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoceni protivnici nacionalnih
oslobodilackih pokreta. Pod dejstvom vladajuce ideologije kulturne tekovine srpskog naroda
otuduju se, prisvajaju ili obezvreduju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a cirilisko
pismo postepeno gubi.
Oblast književnosti u tom smislu služi kao glavno poprište samovolje i bezakonja.
Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni
integritet kao srpskom narodu. Nijedno književno i umetnicko naslede nije toliko razrovano,
ispreturano i poharano kao srpsko naslede. Politicka merila vladajuce ideologije namecu se
srpskoj kulturi kao vrednija i jaca od naucnih i istorijskih. Dok se slovenacka, hrvatska,
makedonska i crnogorska kultura i književnost danas integrišu, srpska je jedina sistematski
dezintegriše. Ideološki je legitimno i samoupravno da se slobodno vrši podvajanje i
rasturanje srpske književnosti na vojvodanske, crnogorske ili bosansko-hercegovacke pisce.
Od srpske književnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznacajnija dela da bi se veštacki
ustanovile nove regionalne književnosti. Prisvajanje i rasparcavanje srpskog kulturnog
nasleda ide tako daleko da se u školama uci kako Njegoš nije srpski pisac, da su Laza Kostic
i Veljko Petrovic vojvodanski, a Petar Kocic i Jovan Ducic bosanskohercegovacki pisci.
Koliko juce Meši Selimovicu nije bilo dopušteno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se
ne poštuje njegova volja da se vodi u srpskoj književnosti. Srpska kultura ima više
nepodobnih, zabranjenih, precutanih ili nepoželjnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no
ijedna druga jugoslovenska književnost, mnogi su šta više i sasvim izbrisani iz književnog
secanja.Ugledni srpski književnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih
medija. U obaveznoj školskoj lektiri srpska književnost je teško oštecena jer je mehenicki
podredena administrativnom merilu republicko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu
kolicine ili vrednosti. U školskim programima nekih republika i pokrajina istorijska prošlost
srpskog naroda je ne samo grubo ideološki redukovana, nego i izložena šovinistickim
tumacenjima. Na taj nacin srpska kulturna i duhovna baština se cini manjom no što ona jeste,
a srpskom narodu se izmice važan oslonac moralne i istorijske samosvesti.
Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija,
izražen i u zasnivanju široke mreže prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do
visokog školstva splasnuo je krajem šezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve
izraženije regresije, pa je danas naše obrazovanje i vaspitanje sa postojecim školskim i
prosvetnimsistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa teško nadoknadivim zaostajanjem iza
potreba i ciljeva savremenog društva i civilizacije u kojoj živimo. Školski sistem zasnovan na
tzv. usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doživeo je potpun krah.
Nekoliko generacija su duhovno osakacene i osiromašene; dobili smo hiperprodukciju
primitivnih polustrucnjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljuce u privredu i društvene
delatnosti, nepripremljenih za stvaralacki intelektualni razvoj. Nema zemlje na svetu koja je
svoje obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima
stotinu i deset saveznih, republickih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima
školstva, i od kojih su mnogi višekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istraživacki
rad da bi se došlo do precišcenog teksta nekog zakona. Uprkos tome u Jugoslaviji školstvo
nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rašcinjeno, niskog kvaliteta kao danas. Zakonodavna
praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve više udaljuju jedan od drugoga i
nikakvo dogovaranje o zajednickim jezgrima ne može da zaustavi takav pravac razvoja koji
je zakonom utemeljen. Vecanje i dogovoranje o zajedništvu ucestalo u poslednje vreme,
posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske zajednice lici na besplatnu
utopiju.
Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do razjedinjavanja da bi se mogla
produžiti ona crta zajedništva i jedinstva koja je na ovom prostoru vucena više od stotinu i
pedeset godina. U protivnom, mi cemo stvarati, i stvaramo, generacije koje ce sve manje biti
Jugosloveni, a u sve vecoj meri nezadovoljni nacionalni romantici i samoživi nacionalisti.
Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne može racunati na to da ce u buducnosti biti
jedinstvena. Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da škola ima
da služi ostvarivanju pune životne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropoloških
mogucnosti koje covek donosi svojim ulaskom u život. Pogubna je ideja o tome da škola ima
da služi samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazidenih
proletkulrovskih sedimenata, koji, u krajnoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne
svesti. Usmerenje decaka i djevojcica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje je
fundamentalne neslobode.
Ideološka bitka protiv "elitizma" urodila je nesrecnim plodom: mi smo najmanje dve
decenije, na svim društvenim podrucjima i u prosveti, ugadali prosecnosti. Nijedno društvo
se ne bori protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi
smo stvorili elitu dobrostojecih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosecnoj deci stvore
mogucnosti sticanja vecih znanja, koje osnovna i srednja škola više ne daju. Materijalni
položaj školstva obezvredio je njegov društveni položaj, a odrednica "moralno-politicke
podobnosti", osobito na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politicki konformizam
i karijerizam, pa je Univerzitet, a narocito neki humanisticki fakulteti, lišeni najboljih
intelektualnih kadrova naše generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena
u ovakav stagnantan materijalni i društveni položaj.
Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije vodena je
restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po
fakulteti nisu imali mogucnosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski
univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali viši starosni prosek nastavno-naucnog
kadra. Ono što je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnološkokumpjuterske
revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. "Reforme
Univerziteta, najcešce nametane politickom silom, a ne naucnim razlogom (trostepena
nastava, "orurizacija" fakulteta i tome slicno) bile su promašene. Narocito je veliku štetu
nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih,
izmedu "institutske" i "univerzitetske" nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu,
stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemogucen je normalan
protok naucnih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete. Prema tome: valja
menjati školski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati školske programe,
otvarati specijalizovane škole, posebno potpomagati darovite ucenike, izmeniti u celini
nepovoljan materijalni položaj školstva, obratiti posebnu pažnju na duhovni, a ne samo
ideološki profil nastavnika, privuci na Univerzitet najjace naucne i intelektualne snage i
zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji.
U ovom teškom kriznom trenutku moramo vec danas poceti razmišljati i o sutrašnjici, i
XXI veku, iako nam društveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju
sutrašnjeg sveta u kome ce civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj
intelegenciji, robotici, informatici, veštackom oplodavanju, manipulaciji genima. Radi svega
toga Srpska akademija nauka i umetnosti predlaže da se odmah i bez ikakvih dogmatskih
ideoloških opterecenja i "samoupravne" inercije pride studioznoj i temeljitoj reorganizaciji
društvene, institucionalne osnove naše nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa vecim
materijalnim ulaganjima, vecom brigom za naucni podmladak, sa širim slobodama i
samostalnošcu stvaralackih licnosti u kreiranju naucnih i istraživackih programa. Jednom
recju, potrebno je što pre i sa celoklupnim naucnim potencijalom ukljuciti se u savremene
tokove svetske nauke.

10. Posle dramaticnih medunacionalnih sukoba tokom drugog svetskog rata izgledalo je
da je nacionalizam naglo splasnuo, da je bio na putu da potpuno išcezne. Takav utisak se
pokazao varljivim. Nije dugo potrajalo, a nacionalizam je zapoceo svoj uspon, da bi se
svakom ustavnom promenom upotpunjavale institucionalne pretpostavke za njegovo bujanje.
Nacionalizam je stvaran odozgo, njegovi glavni inicijatori bili su politicki ljudi. Osnovni
uzrok višedimenzionalne krize leži u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu.
Dezintegracioni procesi svih vrsta, koji su jugoslovensku zajednicu doveli na rub propasti,
zajedno sa raspadanjem sistema vrednosti, posledice su tog poraza.Njegovi koreni su u
ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre rata. U tu je politiku ugraden revanšizam
prema srpskom narodu ka "ugnjetackoj" naciji koji je imao dalekosežne posledice na
medunacionalne odnose, društveno uredenje, privredni sistem, sudbinu moralnih i kulturnih
vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto osecanje istorijske
krivice, a jedino on nije rešio nacionalno pitanje, niti je dobio državu kao ostale nacije. Zbog
toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda,
da se zvanicno opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan položaj izmedu dva
rata, da se ne porice njegova oslobodilacka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije.
Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, neovisno od
toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo.
Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za
manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izložen fizickom
uništenju, prinudnoj asimilaciji, pokrštavanju, kulturnom genocidu, ideološkoj indoktrinaciji,
obezvredivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice,
intelektualno i politicki razoružavan, srpski narod je bio izložen preteškim iskušenjima da to
ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljeca velikih tehnoloških
uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko racuna sa svojom buducnošcu u
porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogucnost da
ponovo nade sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i
duhovnom bicu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dode do
savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim ce se nadahnjivati sadašnje i buduce
generacije.
Postojece depresivno stanje srpskog naroda, sa sve žešcim ispoljavanjima šovinizma i
srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oživljavanju i sve drasticnijem ispoljavanju
nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna.
Dužnost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom slucaju ne previdimo i ne potcenimo te
opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne može
prihvatiti vladajuca ideološka i politicka simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te
simetrije kobne po duh i moral, sa oveštalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost
i delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanisticke svesti u savremenoj srpskoj kulturi.
Što gradani i radnicka klasa nisu u Saveznoj skupštini zastupljeni u odgovarajucim
vecima ne može se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, vec i težnji da se Srbija dovede
u neravnopravan položaj i na taj nacin oslabi njen politicki uticaj. No najvecu nevolju cini to
što srpski narod nema državu kao što je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom clanu Ustav
SR Srbije sadrži odredbu da je Srbija država, ali se neizbežno postavlja pitanje kakva je to
država koja se proglašava nenadležnom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju
sredstva da zavede red na jednom delu svog podrucja, da obezbedi licnu i imovinsku
sigurnost svojih gradana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa
vekovnih ognjišta. Takav položaj pokazuje politicku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo
ako se ima u vidu da joj je ustav SFRJ nametnuo unutrašnju federalizaciju kao trajan izvor
konflikata izmedu Uže Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne
može se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika cije unutrašnje odnose ureduju
drugi.
Ustavom SFRJ formalno utvrdena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je
obezvredena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlaštenja u
korist autonomnih pokrajina, ciji je status u najvecoj meri regulisan ustavom federacije.
Srbija mora otvoreno reci da joj je to uredenjem nametnuto. To se narocito odnosi na položaj
pokrajina, realno promovisanih u republike koje se osjecaju neuporedivo više kao
konstitutivni elemenat federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga što nije vodio
racuna o državi srpskog naroda, ustav SFRJ je stvarao i nesavladive teškoce njenom
konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbežno se namece revizija tog
ustava. Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako
što bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne narušava integritet Republike i obezbeduje
ostvarivanje opštih interesa šire zajednice. Nerešeno pitanje državnosti Srbije nije jedini
nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974.
godine postala veoma labava državna zajednica u kojoj se razmišlja i o drugim alternativama,
a ne samo jugoslovenskoj, kao što pokazuju skorašnje izjave slovenackih javnih poslanika i
raniji stavovi makedonskih politicara. Ovakva razmišljanja i temeljno izvršena dezintegracija
navode na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastocavanja. Srpski narod ne
može spokojno ocekivati buducnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti
mogucnost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim težnjama i namerama. Srbija
bi se u tom slucaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav
razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi
smela zauzeti pasivan stav, išcekujuci samo šta ce drugi reci, kao što je to do sada mnogo
puta cinila.Zalažuci se za avnojevska opredelenja, Srbija mora racunati i sa time da to ne
zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju
postavlja zadatak da jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila
iznenadena dogadajima. Insistiranjem nafederativnom uredenju, Srbija bi doprinela ne samo
ravnopravnosti svih naroda u Jugoslaviji, vec i rešavanju politicke i ekonomske krize.
Ravnopravan položaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u rešavanju
kljucnih politickih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima.
Cetiri decenije pasivnog položaja Srbije pokazale su se lošim i za citavu Jugoslaviju, koja se
lišila ideja i kritike jedne sredine sa dužom državnickom tradicijom, izoštrenim osecanjem za
nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domacim uzurpatorima politickih
sloboda. Bez ravnopravnog ucešca srpskog naroda u citavom procesu donošenja i realizacije
svih vitalnih odluka Jugoslavija ne može biti snažna; i sam njen opstanak kao demokratske i
socijalisticke zajednice došao bi u pitanje.Jedna razvojna epoha jugoslovenske zajednice i
Srbije ocigledno se okoncava sa istorijski istrošenom ideologijom, opštom stagnacijom i sve
izraženijim regresijama u ekonomskoj, politickoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi.
Takvo stanje imperativno nalaže korenite, duboko promišljene, naucno zasnovane i odlucno
sprovodene reforme celokupne državne strukture i društvene organizacije jugoslovenske
zajednice naroda, a u sferi demokratskog socijalizma i bržeg i plodotvornijeg ukljucenja u
savremenu civilizaciju. Društvene reforme treba da u najvišoj meri aktiviraju i ljudske snage
citave zemlje kako bismo postali produktivno, prosveceno i demokratsko društvo sposobno
da živi od svog rada i stvaranja, mocno da daje svoj doprinos svetskoj zajednici.Prvi uslov
našeg preobražaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih
snaga naroda, ali ne samo za izvršavanje donesenih odluka politickih foruma, nego i za
stvaranje programa i projektovanje buducnosti na demokratski nacin, cime bi se prvi put u
novojoj istoriji na opštedruštvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i
hrabrost, mašta i odgovornost na osnovama dugorocnog programa.
Srpska akademija nauka i umetnosti i ovom prilikom izražava svoju spremnost da se
svesrdno i celokupnim svojim snagama založi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim
nalazima naše generacije.

[[Категорија:Српска историја]]
[[Категорија:Српска академија наука и уметности]]
[[Категорија:Меморандуми]]