Revision 68238 of "Зборник на Миладиновци/ Марко и Гино арнаутче" on srwikisource

{{заглавље
| претходна= [[Зборник на Миладиновци/ Марко, Арапин и Маркоица|Марко, Арапин и Маркоица]]
| следећа= [[Зборник на Миладиновци/ Тодорка и књахче|Тодорка и књахче]]
| наслов= Марко и Гино арнаутче
| одељак= [[Зборник на Миладиновци]]
| аутор= Народна песма
| белешке=102. Коришћен савремени македонски правопис
}}

{{Поезија|
<center>'''102.'''</center> 
<center>'''Марко и Гино арнаутче'''</center> 

Постил Марко пости велигденски,
Седум недели, седум п'ти јал,
Без вино, без љута ракиа.
И ми дојде дена Велигдена,
Станал Марко на веља с'бота, {{стих|5}}
Се променвит лепа се наружвит.
Маркоица коња му променвит;
И му велит млада Маркоица:
„Ај ти Марко, мои господине!
Аљ да клаам твоја остра сабја,
Аљ да клаам ж'лта боздогана?”
И је рече Марко Кралевиќе!
„А егиди млада Маркоице,
Не ке ода на војска цареа,
Не ке ода негдека на свадба,
Та да зеам моја остра сабја;
Тук ке одам в црква Арангела
Арангела ва царква на причесна,”
Бог је убил млада Маркоица,
Зашто беше умна и разумна;
И ја зеде сабја дипленица,
Што се диплит дванаесет дипли,
Во д'лжина дванаесет педи,
Во ширина што беше четири;
Му ја кладе сабја от скришема,
Му ја кладе коњу во гривата,
Му целива коњу црни очи,
И му рече млада Маркоица:
„Коњу, коњу, жити црни очи!
Ако видиш негде Марка во зло,
Да му кажиш негва остра сабја.”
Си киниса Марко Кралевике,
Да си одит в црква Арангела.
Колку појде во гора зелена,
Го сусрети Гино Арнауче.
И му рече Марко Кралевике:
„Добро утро, Гино Арнауче!”
„Дал бог добро, незнаено дељо!”
„К'де вака, Гино Арнауче,
К'де вака коња си потерал?”
Тога зборвит Гино Арнауче:
„Ај ти тебе незнаено дељо!
Јас ке одам у Марка Кралевиќа,
Марко ми је в црква Арангела,
Ке му грабам сестра Ангелина,
Ке му сторам големи намузлак;
Оти има три години време,
Јас се сакам, тој не ми ја дават.”
Тога рече Марко Кралевиќе
„Ај со здравје Гино Арнауче!
Ако можиш, бог да ти поможит!”
Колку Марко ми се отделило,
Мошне жаљат и умилно плачит
И со коња лакардии чинит:
„Леле коњу, леле брза коњу!
Как не имаф моја остра сабја,
Да пресечам Гино на п'тишта!
Ке ми сторит големи намузлак,
Ке пограби моја мила сестра.”
Даде господ коња отгоори;
„Ајти Марко- мое господине!
Не клаи си големи касает,
Тук побарај во мојава коса,
Да си најдиш твоја остра сабја.”
И си зеде Марко остра сабја,
Назад коња Марко си потера;
И си рече Марко Кралевике:
„Леле боже, леле мили боже,
Сега, боже, мене поможи ми,
Пак ке постам пости велигденски,
Пак ке дојдит дена Велигдена,
Да си одам в црков на причесна.”
Го прифтаса Гино Арнауче,
И му рече Марко Кралевике:
„Чекај ми се, Гино Арнауче!
Чија сестра ке одиш да грабиш!
Ела еднош да се обидиме,
Обидиме во гора зелена,
Оту после сестра да је грабиш!”
Се застоа Гино Арнауче.
Се фатие с онје остри сабји:
Остри сабји си и искршие
А јунаци не се загубие.
Се фатие со тонки рамена;
И го фати Гино Арнауче,
Си го фати Марка Кралевиќа,
До колена в земи го закопа,
Ушт' едношка дури до појаса,
Колку глаа да му ја пресечит;
Бог го убил Марка Кралевиќа!
Зашто беше умен и разумен;
Што му рече Марко Кралевике:
„А егиди Гино Арнауче!
Ја ти падвам на твојата нога,
Како сакаш, така да ме губиш,
Туку ти се тебе милно мољам,
Да м' однесиш на долна меана,
Тамо имат млада карчмарица,
Многу вино тамо сум је пило,
Сум је пило, несу је платило,
Да ме губиш пред нејѕини очи,
И нејѕини кеиф да је сториш,
Зашто ми је таја баш душмана,”
Се измами Гино Арнауче,
И му фрли дробнана синџира,
Си го фрли зад себе на коња,
Го однесе на долна меана,
Го догледа млада карчмарица;
Не му беше таја баш душмана,
Тук' му беше верна посестрима.
„Ела, ела Гино Арнауче!
Аљ го носиш моиот асмиа!
Бог да прости к'де си го фатил!
Оти имат токму три години,
Вино пиет, пари не ми дало,”
Си отиде Гино на меана,
Си го зеде млада карчмарица,
Марко го скри в шарена одаа,
И го служит Гина Арнауче,
И го служит со љута ракиа,
По ракиа манџи господарски,
А по манџи вино тригодишно,
А во вино биљки чемерливки.
С' опијани Гино Арнауче;
И је рече Гино Арнауче:
„Ај ти тебе млада карчмарице!
Ти се мољам арно да го држиш,
Дан' побегнит нашиот асмиа,
От' ке легна малу да поспиа.”
И му рече млада карчмарица:
„Немај гајле, Гина Арнауче,
Јас го имам него закључено!”
Му подаде шарена перница,
И му фрли свилена јоргана,
Да поспиет Гино Арнауче.
Колку заспа Гино Арнауче,
И си стана млада карчмарица,
И си зеде сабја м'жоа си,
Си отвори шарена одаа,
Му изваде дробнана синџира,
Му подаде Маркоје остра сабја;
„Стани сега, Марко Кралевиќе,
Да загубиш нашиот асмиа.
Си го отскри Гина Арнауче,
Си го отскри Марко Кралевиќе,
И му зеде глаа от камена;
И је рече Марко Кралевиќе:
„Ангелина, моја мила сестра!
До сега т' имаф верна посестрима,
А от сега за сестра рогена!”
Го зедаа Гина Арнауче,
Го фарлие по бела Дунава.
Назод дома Марко си отиде;
Ко дојдое пости велигденски,
Пак си пости Марко Кралевике.}}

'''БУГАРСКИ'''

{{Поезија|
<center>'''102.'''</center> 
<center>'''МАРКО И ГИНО АРНАУЧЕ'''</center> 

Постил Марко пости Великденски,
седум недели седум пъти ял
без вино, без люта ракиа.
И ми дойде ден Великдена,
станал Марко на веля събота, {{стих|5}}
се променвит, лепо се наружвит;
и му велит млада Марко'ица:
- Ай ти, Марко, мои господине,
Аль да кла'ам твоя остра сабя,
аль да кла'ам жълта боздогана? {{стих|10}}
И йе рече Марко Кралевике:
- А егиди млада Марко'ице!
Не ке ода на войска царе'а,
не ке ода негдека на свадба,
та да зе'ам моя остра сабя; {{стих|15}}
тук ке одам в църква Арангела,
Арангела църква на причесна.
Бог йе убил млада Марко'ица,
защо беше умна и разумна;
и я зеде сабя дипленица, {{стих|20}}
що се диплит двана'есет дипли,
во дължина двана'есет педи,
во ширина що беше четири;
му я кладе сабя от скришема,
му я кладе коню во гривата,
му целива коню църни очи
и му рече млада Марко'ица:
- Коню, коню, жити църни очи!
Ако видиш негде Марка во зло,
да му кажиш нег'ва остра сабя.
Си киниса Марко Кралевике,
да си одит в църква Арангела.
Колку пойде во гора зелена,
го сустрети Гино Арнауче.
И му рече Марко Кралевике:
- Добро утро, Гино Арнауче!
- Дал бог добро, незнаена дельо!
- Къде вака, Гино Арнауче,
къде вака коня си потерал?
Тога зборвит Гино Арнауче:
- Ай те тебе, незнаена дельо!
- Яс ке одам у Марка Кралевикя,
Марко ми е в църква Арангела,
ке му грабам сестра Ангелина,
ке му сторам големи намзулак;
оти има три години време,
яс 'се сакам, той ми я не дават.
Тога рече Марко Кралевике:
- Ай со здравье, Гино Арнауче!
Ако можиш, бог да ти поможит!
Колку Марко ми се отделило,
мошне жалят и умилно плачит
и со коня лакардии чинит:
- Леле коню, леле бърза коню!
Как не имаф моя остра сабя,
да пресечам Гино на пътища!
Ке ми сторит големи намузлак,
ке пограбит моя мила сестра.
Даде господ коня отго'ори:
- Ай ти, Марко, мое господине!
Не кла'и си големи каса'ет,
тук побарай во моя'ва коса,
да си найдиш твоя остра сабя.
И си зеде Марко остра сабя,
назад коня Марко си потера;
и си рече Марко Кралевике:
- Леле боже, леле мили боже!
Сега, боже, мене поможи ми,
пак ке постам пости Великденски,
пак ке дойдат дена Велигдане,
да си одим в църков на причесна.
Го прифтаса Гино Арнауче
и му рече Марко Кралевике:
- Чакай ми се, Гино Арнауче!
Чия сестра ке одиш да грабиш!
Се застоа Гино Арнауче.
Се фати'е с онье остри сабьи;
остри сабьи си 'и искърши'е,
а юнаци не се загуби'е.
Се фати'е со тонки рамена;
и го фати Гино Арнауче,
си го фати Марка Кралевикя,
до колена в земи го закопа,
ущ' едношка дури до пояса,
колку гла'а да му я пресечит;
бог го убил Марка Кралевикя!
Защо беше умен и разумен;
що му рече Марко Кралевике:
- А егиди Гино Арнауче!
Я ти падвам на твоята нога,
како сакаш, така да ме губиш,
туку ти се тебе милно молям,
да м' однесиш на долна ме'ана,
тамо имат млада карчмарица,
многу вино тамо сум йе пило,
сум йе пило, не сум йе платило,
да ме губиш пред нейдзини очи
и нейдзини кеиф да йе сториш,
защо ми йе тая баш душмана.
Се измами Гино Арнауче
и му фърли дробнана синджира,
си го фърли зад себе на коня,
го однесе на долна ме'ана.
Го догледа млада карчмарица;
не му беше тая баш душмана,
тук му беше верна посестрима.
- Ела, ела, Гино Арнауче!
Аль го носиш моиот асмиа!
Бог да прости къде си го фатил!
Оти имат токму три години,
вино пиет, пари не ми дало.
Си отиде Гино на ме'ана,
си го зеде млада карчмарица,
Марко го скри в шарена ода'а,
и го служит Гина Арнауче,
и го служит со люта ракиа,
по ракиа манджи господарски,
а по манджи вино тригодишно,
а по вино бильки чемерливки.
С' опияни Гино Арнауче;
и йе рече Гино Арнауче:
- Ай ти тебе, млада карчмарице!
Ти се молям арно да го държиш,
да н' побегнит нашиот асмиа,
от' ке легна мало да поспиа.
И му рече млада карчмарица:
- Немай гайле, Гино Арнауче,
яс го имам него заключено!
Му подаде шарена перница
и му фърли свилена йоргана,
да поспиет Гино Арнауче.
Колко заспа Гино Арнауче,
и си стана млада карчмарица,
и си зеде сабя мъжо'а си,
си отвори шарена одаа,
му изваде дробнана синджира,
му подаде Маркойе остра сабя:
- Стани сега, Марко Кралевике,
да загубиш нашиот асмиа.
Си го отскри Марко Кралевике,
си го отскри Гина Арнауче
и му зеде гла'а до рамена;
и йе рече Марко Кралевике:
- Ангелина, моя мила сестро!
До сега т' имаф верна посестрима,
а от сега сестра рогена!
Го зедо'е Гино Арнауче,
го фарли'е во бела Дунава.
Назод дома Марко си отиде;
ко дойдо'е пости Великденски,
пак си пости Марко Кралевике.}}


[[Категорија:Зборник на Миладиновци|М]]