Difference between revisions 23843358 and 23843436 on srwiki

{{malo_inlajn_referenci}}
{{Научник
| име                 = Тадија Пејовић
| слика               = Тадија Пејовић.jpeg
| ширина_слике        = 250п
| опис_слике          = Тадија Пејовић на положају Катунац, Солунски фронт (август 1916)
| пуно_име            = 
| датум_рођења = {{датум рођења|1892|11|15}}
| место_рођења        = [[Драча (Крагујевац)|Драча]]
| држава_рођења       = {{застава|Краљевина Србија}}
| датум_смрти = {{Датум смрти|1982|6|27|1892|11|15}}
| место_смрти         = [[Београд]]
| држава_смрти        = {{застава|СФР Југославија}}
| поље          = 
| институција   = 
| школа = 
| студенти      = 
| познат_по     = 
| награде       = 
| напомене      = 
}}
'''Тадија Пејовић''' ([[Драча (Крагујевац)|Драча]], [[15. новембар]] [[1892]] — [[Београд]], [[27. јун]] [[1982]]) је био српски математичар, редовни професор [[Универзитет у Београду|Универзитета у Београду]].  

== Детињство у селу Драчи ==
Тадија Пејовић је рођен  2. по старом, односно 15.новембра по новом календару, 1892. године, у селу Драчи. Према матичној књизи рођених он је био девето дете, али му је мајка говорила да је десето. Зато су га звали „Великин истресак“. Од десеторо деце петоро је остало живо:браћа Радоња и Никола, сестре Милена и Милица, и он, Тадија. Мајка му се звала Велика, а отац  Живан. Када је мало порастао(од треће године, па надаље) чувао је стоку са браћом и сестрама и пазио је на виног(contracted; show full)оги од тих ученика су постали познати учитељи,  професори, инжењери, правници,  лекари, научници, књижевници, уметници, војсковође, политичари... После завршетка ратова Србија је желела да се опорави и напредује. Поред тога припремана је годишњица ослобођења Косова, 28. јуна 1914. године. На прослави је био и Тадија Пејовић, као матурант гимназије. За време ове прославе Тадија је боравио у касарни, у Приштини. Након завршетка прославе сачекала их је вест о атентату у Сарајеву од стране Гаврила Принципа. 


== Велики рат и славни батаљон 1300 каплара                                                                           ==

=== <u>Почетак рата</u> ===
У том тренутку се осетила ратна еуфорија, народ је био спреман за борбу, чак су и Срби из Аустроугарске били спремни да ступе у војску. 23. јула 1914. године Аустроугарска је предала ултиматум Србији.  26. јула 1914. године зазвонила су звона цркве у Драчи, почела је мобилизација.   28. јула 1914. је почео рат. Многи млади људи су имали жељу да се пријаве као добровољци, а са њима и Тадија, али се отац опет није сложио са тиме. Међу својим личним успоменама Тадија је поменуо и страшну истину. Када су се у Србији догађали инциденти који су били важни за њен напредак, сви су је критиковали,а када је Србија у Великом рату бранила читаву Европу, сви су је хвалили. С обзиром да су снаге српске војске биле изузетно ослабљене, донета је најтежа одлука у историји. Србија је морала послати своју будућност, своју младост и своју интелигенцију у рат.     13. септембра 1914. године(31.августа) у Скопљу се нашла чета ђака. Међу њима су изабрани сви они који су доброг здравља.   15. новембра 1914. године Врховна команда пребацује све ђаке у чин каплара.   16.новембра 1914. године, потпуковник Душан Глишић, командант батаљона, укрцава батаљон. Тадија је са својим школским другом, Милојем Рајковићем, био распоређен у прву чету, првог батаљона, деветнаестог пешадијског пука првог позива Шумадијске дивизије. У чету су дошли 20.новембра 1914. године. Командир чете је био Арсеније Недић. 17.новембра 1914. године унепређени су у поднареднике. 15. децембра 1914. српска војска је протерала и последњег аустроугарског војника. Славни ђачки батаљон је тада био познат као „Батаљон смрти“, а данас је познатији као „Батаљон 1300 каплара“. Колубарска битка је била изузетно важна битка, не само за Србе, него и за читав свет. У тренутку када су сви мислили да је Србија побеђена, српски народ је показао своју изненадну снагу и изненадио је и савезнике и противнике(и једни и други су веома хвалили невероватну снагу и интелигенцију овог народа). Живојин Мишић је због своје успешне стратегије добио чин војводе. После Колубарске битке Тадија се разболео од рекуренса(повратне грознице). С обзиром да у Београду није било места, лечио се у болници у Крагујевцу(друг Душан Михајловић га је примио у болницу). Међутим, уз савете свог друга се лечио код куће, у селу Драчи, како се не би заразио од тифуса. После опоравка, 14.априла 1915. се вратио у своју команду.   15.децембра 1915. је на фронту настало затишје и обнова војске. За то време је војска помагала људима у селима око сеоских послова. У селима су остали само старији, жене и деца, па је помоћ младих ђака добро дошла. У селу Рестику пук је био до јуна месеца 1915. године.   06.септембра 1915. године  Бугарска је закључила тајну конвенцију са Немачком и Аустроугарском о нападу на Србију.    22. септембра 1915. Бугарска је извршила мобилизацију под изговором да је то мера безбедности. Међутим, српска Врховна команда је знала истину, али велике силе нису дозвољавале да Србија ишта предузме. Врховна команда је ипак одлучила да један део српске војске пребаци на границу Бугарске. Септембра 1915. цела Шумадијска дивизија се налазила у околини Пирота. Тадијин батаљон кренуо је пешице из Коцељеве за Влашко Поље, где се укрцао у воз за Пирот.  06.октобра 1915. отпочета је немачко-аустријска офанзива на Србију. Тадијин батаљон пребачен је пешака и возом од Пирота до Осипаонице. Одатле су продужили пешака ка Пожаревцу где стижу 11.октобра 1915. године.   12.октобра 1915. почела је јака артиљеријска борба.  15.октобра 1915. Врховна команда донела је одлуку о постепеном повлачењу наших снага са северног и северозападног фронта. За све време борби командант Војислав Бумбашић је покушавао попуњавати јединице групе „Забела“ новим људима.    13/14 октобра Бугарска напада без објаве рата и  Тадијин батаљон и остали батаљони трећег прекобројног пука Дринске дивизије су кренули у повлачење. Повлачили су се долином Велике Мораве ка југу; постепени правац повлачења био је Ћуприја-Крушевац-Јастребац-Туларе-Куршумлија-Мердаре. Када су стигли у Мердаре био је 18.новембар 1915. и ту су се утврдили. Мердаре су били стара граница између Србије и Турске до 1912. године. У том тренутку, Тадија је био на левом крилу његовог батаљона са задатком да успостави везу са јединицом која се налазила лево од њега. Убрзо је налетео на чету старијих војника и упитао их је да ли познају Радоњу Пејовића(Тадијин брат). Они су му рекли да га познају, да је жив, али да је много утучен. Сви су мислили да је Тадија већ погинуо и одржали су му спомен. Међутим, погинуо је Тадијин школски друг Милош Рајковић, из села Плаковца, код Тополе.  20.новембра 1915. године су морали да напусте Мердаре. Повукли су се преко Косова Поља, прелазећи реку Лаб и Ситницу, до неког села коме је Тадија заборавио име.  21.новембра 1915. године су дошли у састав њиховог пука, 19.пешадијског пука првог позива Шумадијске дивизије. Батаљон је био под командом 3.прекобројног пука Дринске дивизије.  22.новембра 1915. године Тадијин пук бива одређен у заштиту Шумадијске дивизије првог позива. Остали су на једном брду, Тенеждолском кланцу, где су морали да остану све док се цела дивизија не повуче. Око подне истог дана су се повукли и они до села Свињарева. Из Свињарева су се повлачили правцем Пећ-планина Жљеб-Рожај-Беране-Андријевица-Подгорица. 12.децембра 1915. године су стигли у село Биоче. Међутим, Тадија је био изузетно малаксао већ неко време и имао је страшну дизентерију. Због тога се вратио у Подгорицу истог дана, како би могао да се опорави. 15.децембра 1915. године је продужио пут за Скадар, како би се вратио у своју чету. У Скадру су били све до 02.јануара 1916. године.      25.октобра 1915. године 1300 каплара је унапређено у резервне поручнике.  02.јануара 1916. цела Шумадијска дивизија првог позива и два пука трећег позива(11. и 12.) кренули су преко села Барбалуши, где су на путу за Љеш преноћили.    04.јануара батаљон је добио задатак да поседне коту 759 код Љеша, ради осигурања пристаништа Сан Ђовани од Албанаца(Качака и Малисора). Ту се укрцала и српска Влада, са Пашићем на челу. При уласку Владе, грдили су Пашића што је довео државу до пропасти. Међутим, он је само мирно слушао оно што говоре и апсолутно ништа није рекао.   06.јануара 1916. године(24. децембра 1915.) је био свечан дан,прослављен је Бадњи дан. Правац кретања од 03. децембра па надаље је био Кроја-Преза-Терзије, у које су стигли 12.јануара 1916.  Терзије се налазе близу Драча. Треба напоменути да је Есад Паша, Албанац који је помогао нашем народу на том страшном путу смрти.   04.фебруара 1916. године су се укрцали на брод у Валони. 05.фебруара 1916. брод на коме је био Тадија је кренуо на Крф. ⏎
⏎
== Биографија ==

Био је један од [[1300 каплара]] у [[Први светски рат|Првом светском рату]]. [[Филозофски факултет Универзитета у Београду]], групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код [[Михаило Петровић Алас|Михаила Петровића Аласа]] тезом под називом „Нови случајеви итеграбилитета једне важне [[диференцијална једначина|диференцијалне једначине]] првог реда“.<ref>{{cite book|last=Марјановић|first=Милосав|title=Тадија Ж. Пејовић : (1892-1982)|publisher=Београд : (contracted; show full)[[Категорија:Рођени 1892.]]
[[Категорија:Умрли 1982.]]
[[Категорија:1300 каплара]]
[[Категорија:Српски математичари]]
[[Категорија:Српски мемоаристи]]
[[Категорија:Редовни професори Универзитета у Београду]]
[[Категорија:Крагујевчани]]
[[Категорија:Доктори математике]]