Difference between revisions 23843436 and 23843451 on srwiki

{{malo_inlajn_referenci}}
{{Научник
| име                 = Тадија Пејовић
| слика               = Тадија Пејовић.jpeg
| ширина_слике        = 250п
| опис_слике          = Тадија Пејовић на положају Катунац, Солунски фронт (август 1916)
| пуно_име            = 
| датум_рођења = {{датум рођења|1892|11|15}}
(contracted; show full) само мирно слушао оно што говоре и апсолутно ништа није рекао.   06.јануара 1916. године(24. децембра 1915.) је био свечан дан,прослављен је Бадњи дан. Правац кретања од 03. децембра па надаље је био Кроја-Преза-Терзије, у које су стигли 12.јануара 1916.  Терзије се налазе близу Драча. Треба напоменути да је Есад Паша, Албанац који је помогао нашем народу на том страшном путу смрти.   04.фебруара 1916. године су се укрцали на брод у Валони. 05.фебруара 1916. брод на коме је био Тадија је кренуо на Крф. 


=== <u>Долазак на Крф и опоравак</u> ===
Истог дана су стигли на Крф и одсели су у вароши Горњи Испос. Коначно су могли да се опораве. Војници који су дошли на Крф и Видо су били сама кост и кожа. Тадија се у својој књизи присећа једног догађаја са клавиром, док су проводили време у овом месту. Један војник који је учио да свира клавир више није могао толико лепо свирати због руку које су биле јако суве. Српска војска је од 06. до 12.марта 1916. године пребачена у нове логоре. Шумадијска дивизија се улогорила у месту Мезонги(Мезонин). Још један догађај који је остао у Тадијином сећању је тренутак када су српки војници веома емотивно поднели предавање српских пушки и узимање француских. Потпуковник Војислав Бумбашевић је у овом тренутку изрекао веома дирљив говор. Свима је нарочито пао у очи један резервни наредник Новица Комненовић који је рекао да није сигуран да ће се са француском пушком вратити жив, а до сада га је српска штитила. И заиста, погинуо је на Солунском фронту. Транспортовање српске војске се одвијало од 18. до 26.маја 1916. Тадијин пук је укрцан 11. маја 1916.   А 14.маја 1916. стижу на солунско пристаниште. Улогорили су се на полуострву Халкидики, а конкретно Шумадијска дивизија се улогорила у селу Лутри. У логору у Лутри  су били све од 15.маја до 21. јуна 1916.     21/22 јуна 1916. године је кренула цела Шумадијска дивизија у правцу грчко-српске границе. Од Халкидикија до села Скрупина путовали су 34 дана. У то место су стигли 24. јула 1916. године. Правац кретања је био Солун-Јениџе-Вардар-Костурјан-Соботско-село Струпино у подножју Ватерника(Ветреника). 25.јула 1916. године Тадија је добио задатак да са својим водом смени Французе који су се налазили изнад села Струганика. Положај који је овај вод заузео остао је готово непромењен све до пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године. На овом положају је Тадија остао до 01.августа 1916. Тада их је заменио неки други вод. Међутим, 06.августа 1916. су морали да се врате на стари положај и ту су остали све до 08.августа 1916. када је смењен и враћен поново на Катунац. Први озбиљан сукоб са Бугарима се одиграо код Катунца 17.августа 1916. године. Противници нису очекивали повратак српске војске и зато је на Солунском фронту владало затишје, све до доласка Срба. План Врховне команде је био да напад на целом фронту почне 20.августа, али су их Бугари предухитрили 17.августа. Приликом расподела српских трупа на фронту Шумадијска дивизија је добила положај Суботско-Драгоманци-Вертекоп.    16/17 августа, око четири ујутро, бугарска артиљерија је почела напад. Међутим, Срби су брзо успели да се изборе против њих, а Бугари су кренули у повлачење праћено великим страхом. После ове борбе на фронту је владало затишје све до 12.септембра 1916. године. Тадија се посебно сећа једног веома необичног тренутка. Бугари су често пуцали из пушака, али не да би нападали некога, неко чисто за себе. Тако је случајно погођен један српски војник Новица Комненовић. Док је јео, метак је прошао кроз шлем и убио га. За време затишја често су пуковници долазили у обилазак фтонта. Тада је у обилазак дошао пуковник Живко Павловић, а на њега је Тадију упозорио један ордонанс. На све што је пуковник видео на фронту није имао ниједну замерку и дивио се Тадији Пејовићу који је био један од славних младих људи који су спремни да се жртвују за отаџбину. Чак се и ађутант руковао са њим како би му одао почаст. Од 12.септембра до 07.октобра 1916. вођене су огорчене борбе на српском делу фронта, нарочито у сектору Треће армије. По заузећу Прве и Друге Чуке на Кравици, српска артиљерија их је нападала не знајући да су освојили овај крај. Такође је и бугарска артиљерија нападала исто подручје. Тадија се сећа једног веома необичног догађаја. Милисав је замолио Тадију да оде до једног свог земљака да му нешто каже. Тадија је пристао, али га је упозорио да се чува граната. Међутим, бугарска граната га је погодила и одведен је у болницу са јаким ранама, али се брзо опоравио. Нажалост, касније је погинуо на Солунском фронту. Резервни наредник Никола је често водио администрацију, а знао је како се то ради зато што је био општински деловођа у једном селу.   10.новембра 1916. године започета је општа офанзива.   19.новембра 1916. године, под тешким крвавим условима, заузет је Битољ.  23.новембра 1916. Тадији стиже поштанска карта у којој сазнаје да су му сви код куће живи и здрави. Ово је имало велики утицај на њега, као што би имало и велики утицај на све остале. После ових битки, почела је полако зима и настало је рововско ратовање. Војска се знатно смањила и зато је морало доћи до реорганизације. Тако је Тадијин батаљон припао 10.пешадијском пуку. Ради тога, бивају смењени са њиховог старог положаја Катунац-Глогот-Гривница 15.марта 1917. и силазе у село Доњи Пожар.  19.марта 1917. Тадијин батаљон одлази на положај „Мемедов Рид“. 31.марта 1917. су смењени са овог положаја и пребачени су на Пожарску косу ради одмора и ту су остали све до 23.априла 1917. Поред старог оружја, пешадија је добила и пушко-митраљезе. Одабран је одређен број људи који су ишли на обуку и који су касније имали задатак да обучавају друге; међу њима је био и Тадија Пејовић. Ноћу 23/24 априла су се пребацили на положаје Катунац-Глогот-Гривица, зато што је започето планирање пробоја Солунског фронта. Напад је почео 08.маја 1917.године јаким артиљеријским нападом са наше стране, на простору од Сокола до Кожуха. Међутим, није било већег успеха. Напади су поновљени и трајали су све до 23.маја1917. године, када су наредбом команданта савезничких снага на Солунском фронту обустављени. До мировања је дошло све до пробоја Солунског фронта 14.септембра 1918. године. Тадија је прекомандован 14.јула 1917. године из 10. пука Шумадијске дивизије у 14.пук. Седећи заједно са командиром чете, резервним капетаном Димитријем Нешићем, на положају Крива Чука, Тадија је сазнао јако тужну вест. 16.септембра 1917. сазнаје да му је отац преминуо. Према Тадијиним речима он је био необрезован, али изузетно интелигентан човек. Такође, био је човек који се одужио отаџбини у српско-турском рату 1876.-1878. године, као и у српско-бугарском рату 1885. У току 1917. добровољци из Америке су долазили како би помогли на фронту. Сви су били веома радознали и константно су постављали питања. Неки од војника су мислили да ако се деси да погину добровољци, да узму њихове златне зубе, али је Тадија био против тога. Тадија се сећа једног необичног догађаја због кога су сви расправљали о његовој судбини. Једном су Бугари осули паљбу на српску војску из страха да она не учини то исто. Тако је од свих земуница, погођена само Тадијина. Међутим, Тадија је због воде изашао из земунице. Тако је имао велику срећу и због ње су сви причали како је судбина чудна. За време затишја сви су имали право на одсуство, на неко време. Тадија је тако отишао у Водену у току октобра 1917. године. По повратку у чету Тадија је добио задатак да замени резервног капетана Нешића, који је отишао у болницу. Ово није био нимало лак задатак. Вођа чете је морао да води рачуна о свему и одговоран је за сваку грешку. Администрација је била изузетно битна. Према Тадијиним речима, ноћу су се окупљали и војници и народ, и тада је схватио колико српски народ има јако много мудрих пословица, иако је био неписмен. У доњем Црнишеву ,у резерви, Тадијин батаљон је прославио Божић и Нову годину. Са дочека Нове године Тадија је отишао у Глогот, на обуку у руковању новим француским бомбама.   29. јануара 1918. године се враћа са обуке и добија задатак да научи остале како се користе бомбе. Обука се вршила у местима Горње и Доње Црнишево и прошла је веома успешно. После завршетка обуке добија задатак да буде вођа бомбашког одреда са потпоручником Драгутином Мајером. Такође, морао је да обучава војску и у коришћењу гас маски.   29.јуна 1918. добија тражено одсуство како би могао да настави школовање. На разне начине су сви студенти покушавали да продужавају своје одсуство, како би наставили са својим образовањем, а доктори су им помагали у томе.  15. јула 1918.стиже у Водену са још два ђака потпоручника. Убрзо стиже обавештење о враћању свих потпоручника и поручника у своје јединице. Тада се по последњи пут поздравио са та два ђака потпоручника, Милошем и Светом, који су погинули .   12.августа 1918. се вратио у своју јединицу. Јединица се још увек налазила на положају Горње и Доње Црнишево, Ковил, Крива Чука. Убрзо затим војска је почела да се смењује са крилних положаја и групише на простору Горњи и Доњи Пожар-Пожарска Коса-Катунац-Глогот.    26.августа 14. пук ,у којем је и Тадија, смењују француске трупе; а они су се спустили у село Рудине, у Могленској равници. Тадија добија задатак да надзире пуковске баште. Међутим, то није дуго трајало; убрзо добија наређење да се 05.септембра 1918. врати у чету. После одмора од неколико дана у селу Рудине, цела Тимочка дивизија крене, 12. септембра 1918. године, увече око 20 часова. Правац кретања је био Катунац-Глогот.   13.септембра стижу на Глогот, у 24 часа.⏎
⏎
== Биографија ==

Био је један од [[1300 каплара]] у [[Први светски рат|Првом светском рату]]. [[Филозофски факултет Универзитета у Београду]], групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код [[Михаило Петровић Алас|Михаила Петровића Аласа]] тезом под називом „Нови случајеви итеграбилитета једне важне [[диференцијална једначина|диференцијалне једначине]] првог реда“.<ref>{{cite book|last=Марјановић|first=Милосав|title=Тадија Ж. Пејовић : (1892-1982)|publisher=Београд : (contracted; show full)[[Категорија:Рођени 1892.]]
[[Категорија:Умрли 1982.]]
[[Категорија:1300 каплара]]
[[Категорија:Српски математичари]]
[[Категорија:Српски мемоаристи]]
[[Категорија:Редовни професори Универзитета у Београду]]
[[Категорија:Крагујевчани]]
[[Категорија:Доктори математике]]