Difference between revisions 23843451 and 23843460 on srwiki

{{malo_inlajn_referenci}}
{{Научник
| име                 = Тадија Пејовић
| слика               = Тадија Пејовић.jpeg
| ширина_слике        = 250п
| опис_слике          = Тадија Пејовић на положају Катунац, Солунски фронт (август 1916)
| пуно_име            = 
| датум_рођења = {{датум рођења|1892|11|15}}
(contracted; show full)и Пожар-Пожарска Коса-Катунац-Глогот.    26.августа 14. пук ,у којем је и Тадија, смењују француске трупе; а они су се спустили у село Рудине, у Могленској равници. Тадија добија задатак да надзире пуковске баште. Међутим, то није дуго трајало; убрзо добија наређење да се 05.септембра 1918. врати у чету. После одмора од неколико дана у селу Рудине, цела Тимочка дивизија крене, 12. септембра 1918. године, увече око 20 часова. Правац кретања је био Катунац-Глогот.   13.септембра стижу на Глогот, у 24 часа.


=== <u>Пробој Солунског фронта</u> ===
Те вечери им је саопштено да сутрадан, 14.септембра 1918.године, почиње пробој фронта. План пробоја:“Пробој треба да се изврши на фронту Друге армије на простору Ватерник-Кравица-Добро Поље.У пробоју учествују Шумадијска дивизија и две француске дивизије, 17. колонијална и 122, које су одређене за гоњење непријатеља, придодате Другој армији. Позади ових дивизија биле су Тимочка-позади 17. Колонијалне, и Југословенска-позади 122., које су одређење за гоњење непријатеља, после извршеног пробоја. С обзиром на терен, главне нападе имале су да изврше француске дивизије на Добром Пољу, а Шумадијска дивизија има помоћни задатак, да овлада западним и источним Ватерником, Кукурузом  и Шлемом.“... Тачно у 8 сати, 14. септембра 1918. је почела артиљеријска паљба. Ујутро, око 5:30 почео је напад пешадије. Тимочка дивизија, у којој је био и Тадија, прошла је кроз фронт 17.колонијалне дивизије, 15.септембра у 16 часова, изеђу Обле и Борерове Чуке у гоњењу Бугара. Југословенска је прошла кроз фронтове 17.колонијалне и 122. француске дивизије у простору Доброг Поља. Тако је 15.септембра 1918. извршен пробој Солунског фронта. Ноћу, између 15. и 16. септембра, дивизија је наставила гоњење непријатеља у правцу Демир Капије, на Вардару. Тадијин пук се кретао у дивизијској резерви и кретао се иза 13. и 15.пука. Увече, 17.септембра, Тадијин батаљон добија наређење да помогне 15.пуку, али је овај пук већ протерао Бугаре са простора за који су били задужени. Ујутро, 19.септембра, две чете, прва и друга(Тадијина) добијају задатак да гоне Бугаре. Истог дана , увече, како је Тадија био на левом крилу пука,добија задатак да успостави везу са Југословенском дивизијом која такође гони Бугаре.   20.септемра су такође успешно напредовали. Наишли су и на Немце, који су мислили да се Бугари још увек налазе на освојеним положајима. Међутим, Бугари су се одавно повукли. Ноћи између 20/21 септембра Тадијин вод је провео у селу Чемерско. Сутрадан су наставили нападе  и стигли су до Вардара, у околини Демир-капије. Целе ноћи између 21/22 септембра и читав дан 22. су остали ту. За то време, савезничке војске се уопште нису ни мрднуле са својих полазних тачака. Тада је настало расправљање између српске Врховне команде и команданта савезничке војске на Солунском фронту, генерала Д'Епереа; одговорност гоњења непријатеља је постала само одговорност српске Врховне команде. Том приликом Д'Епере је рекао војводи Мишићу:“Од дејства српске војске зависи судбина целог Солунског фронта. Наше очи су упрте у српску војску.“ Увече, 22.септембра 1918. добијају наређење да пређу на леву обалу Вардара. Тадија и Драгутин Мајер добијају задатак да окупе две колоне које ће прве прећи Вардар и обезбедити пролаз остатка војске. Неко време су остали у селу Корешница, чекајући и 15.пук.    23.септембра стижу до места Кирес-Тепе; 24.септембра до Белог камена, који су заузели тек 25.септембра; 26. септембра до села Дамјан; 27.септембра до села Супурге; 28.септембра до планине Пљачкавице; 29. септембра до села Винице; 30.септембра до положаја Чавка у непосредној близини бугарске границе, где су стигли око 12 сати. Око 12.септембра 1918. добијају наређење да се зауставе зато што је закљућено примирје са Бугарима. На положају Чавка су провели 01. и 02. октобра 1918. године. Према распореду, Прва армија продужава гоњење Немаца, Аустријанаца и Мађара у правцу Ниша. Друга армија се пребацује са бугарске границе лево од Прве армије.   14.пешадијски пук је кренуо 03.октобра 1918. године са Чике ка Велесу, где стижу 08.октобра. Према Тадијиним речима, у једном селу близу Велеса су се задржали све до 14.октобра 1918. Док су били у Велесу, снабдевали су се храном из војних база; све док нису дошли до Дубровника , где су затекли аустроугарске војне магацине. Правац надирања после напуштања Велса је био Велес-Скопље-Приштина-Косовска Митровица-Рашка-Краљево-Чачак-Ужице-река Дрина. У Чачку су се задржали 30. и 31.октобра.   01.новембра 1918. су кренули за Пожегу-Ужице-па до реке Дрине.   02.новембра стижу у Ужице. Тадија у својој књизи препричава неке лепе догађаје из ових места; народ је припремио игранку у Чачку и параду и банкет у Ужицу, посвећене њима. При кретању из Ужица, Тадијин батаљон је добио правац кретања ка Бајиној Башти, ка селу Рогачице, где су стигли 04.новембра 1918. године. Тадијин вод је конкретно добио рејон у околини села Црвица. За време боравка у овом селу их је затекла шпанска грозница, па су војници добили задатак да сахрањују жртве ове болести.  12.новембра 1918. Тадијин батаљон добија задатак да пређе у Босну, преко Дрине код Бајине Баште. По преласку Дрине продужили су правем Сребреница-Милићи-Власеница-Хан Пјесак. Тај пут су прешли до 16.новембра 1918. У Хан Пјеску су се укрцали у воз са правцем кретања Завидовић-Сарајево-Дубровник. У Дубровник стиже 20.новембра 1918. Из Сарајева за Дубровник Тадија је отпутовао напред као коначар и тако је постао први српски војник који је са Солунског фронта стигао у Дубровник.   21.новембра 1918. стигао је и његов батаљон. Доласком у Дубровник су завршене ратне операције, али је било много других послова. Тадија је добио задатак да буде командант железничке станице у Гружи; ову дужност је обављао до априла 1919. године; поред ове дужности записивао је списак оружја из магацина и служио је као веза између српске и француске војске. Одликовања Тадије Пејовића:једна сребрна и две златне медаље Милош Обилић, албанска споменица, повеља о учешћу у Првом светском рату, две југословенске круне, француска „Medaille en bronze de l' Union Nationale des Combattants“.   17.јуна 1919. Тадија је коначно демобилисан и добија прилику да види своју породицу и да се упише на Филозофски факултет Београдског универзитета.⏎
⏎
== Биографија ==

Био је један од [[1300 каплара]] у [[Први светски рат|Првом светском рату]]. [[Филозофски факултет Универзитета у Београду]], групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код [[Михаило Петровић Алас|Михаила Петровића Аласа]] тезом под називом „Нови случајеви итеграбилитета једне важне [[диференцијална једначина|диференцијалне једначине]] првог реда“.<ref>{{cite book|last=Марјановић|first=Милосав|title=Тадија Ж. Пејовић : (1892-1982)|publisher=Београд : (contracted; show full)[[Категорија:Рођени 1892.]]
[[Категорија:Умрли 1982.]]
[[Категорија:1300 каплара]]
[[Категорија:Српски математичари]]
[[Категорија:Српски мемоаристи]]
[[Категорија:Редовни професори Универзитета у Београду]]
[[Категорија:Крагујевчани]]
[[Категорија:Доктори математике]]